03 jun Uno alterego, prego! Part 1

„Držala se nadmeno, kao Odri Hepbern, koju se žene idealizovale, a o kojoj ni jedan muškarac nije razmišljao.“  Džefri  Judžinidis

Slika, podeljena na tri dela. Tri zamrznuta kadra crno – belog filma. Muškarac fino izbrijanog lica, zalizane kose pune ulja. Žena diskretno našminkana u jednoj od onih elegantnih haljina (Grejs Keli varijanta) ili jednobojnom kompletu  (kao Tipi Hedren u „Pticama“). Obavezne mačkaste naočare ili muštikla ili Vespa kao rekviziti. Povremeno, a sve češće i štikla sa visokom potpeticom, nenametljivo, ali u prvom planu. Za sve one koji nisu izučavali radove Marsela Marsoa, ispod svake od slika triptiha stoji titl. Na prvoj on izjajvljuje ljubav, nekom patetikom. Druga slika je zaleđeni momenat neslućene napetosti u kome se na njenom licu ne vidi na koju će stranu prevagnuti, ta vazda nepoverljiva ženska vaga, za koje nikad ne znamo kako da tasove izbaždarimo. Treća slika – kratko, nezainteresovano, samouvereno odjebavanje! Nisi joj u planu dečko, ona je previše Keri Bredšo da se troši na zverčice. Njoj, možda eventualno nekada može, Zverka da pomuti um, ali ta divljač je u našim krajevima retka. Mi ovde gajimo samo ova prosta endemska grla. Brdska.

„Sve, sve, sve možeš da mi daš, al’ ja neću s tobom jer si mafijaš.“ Folk pesma

Najagresivnija momčad za pasivne krajeve iz nekog mesta Bogu iza tregera. Obavezno tAtUvaža, neko žensko ime najčešće, neko biblijsko. Ljubimac, najprimerenije pas, neke bull – ovske pasmine, razjaren, besan. Slika sa drugarima, scenografija: ledina, neka nezavršena vikendica, po mogućstvu bazen na sklapanje, odjek pesme Šabana Šaulića na njihovim, pivom obasjanim licima, frizura na surovo, razvučena ramfla na bicepsu i krokodil na pektoralisu, epoleta od skupe Najk torbice i odsjaj sa felne, opranog automobila, stranih registracija. Opcija dva, idila diskoteke, prirodno stanište.

„Nisi više Biberče. Sad si biber! Bodi biber!“ Spahija

Ovovremenska parodija mita o ružnom pačetu. Žgoljavi, bledunjavi ili bucmasti i rumenišavi, iz vremena polaroida i tek primetnih, ali opterećujućih prvih malja postali su isklesani i Zevsoliki. Nagnuti na jednu stranu, umorni od plivanja, ali svesni kako kapljice morske vode šalju hiljade iskri sa njihovih, samo kupaćim kostimom, zaštićenih tela. Penušava bela pena umirućeg vala, lomi se o njihove potkolenice, a njihov pobedonosni trijumf ovekovečen biće na, lajkovima zasutoj, profilnoj slici. Komentari pajtaša iz pakla teretane, sa obaveznim najavama još težih drilova i tek po neki iskren komentar ženskice na pragu prelaska od šiparice ka devojci, koja uči šta znači libido, zbunjena osećanjima koje izaziva ćosavi kolos, pljuštaće u milion notifikacija.

„To je ta, generacija X“  Brakus

Ona je svestrana, ali rikvest ne možeš da joj pošalješ. Ona čita Begbedea, dok joj se drečava cinober usna slaže sa okvirima nepotrebnih naočara. Ona nosi starke i kariranu košulju, ona nosi koktel haljinu, ona nosi palestinski šal, ona nosi američkom zastavom ofarbane helanke. Ona mašta o Džoni Depu, ona mašta da puni osamnaest godina u julu. Ona prezire narodnjake. Ona je neobavezno model, muza, kritičar, umetnik pre stvaranja, ona je umetnost u nastajanju. Ona ima poseban album za svoj mali zoo vrt. Ona je mlado telo okupirano prastarom dušom. Ona iritira, ali je svi gotive jer čekaju da u svojim emotivnim klackalicama, baci svoje oči i na njih. One to rade.

„Doššo sam da te pitam da furamo“ Žšućća

Filtrovana, kropovana, nameštena, izrežirana slika. Nema žurke na kojoj nije bio, i slike koja to ne može da pokaže. Doktorat se ne radi sam od sebe, ali biće, a za to vreme diploma služi kao salveta za ispisivanje brojeva. Nedostatak facijalne ekspresije je, hvala Bogu, zamenila skraćenička komunikacija, čatovanje smajlovima. Kako nema konfrontacije oči u oči, prozorčetu za razgovor može svšta da se kaže. Nekada su picani i lipicaneri sa zalizanim kosama i tankim, istrimovanim brčićima (Klar Gebl tip) radili primitivno. Ovo je gospoCki. Biješ iz svih pravaca, pa gde probiješ front. Verovatnoća da se punctum minimum  negde nalazi i nije toliko mala, da ne bi mogao da uspeš. Probaj, deca ne nastaju internet koncepcijom! I tako probaše!

„Ćććććć, ja sam Tifani“ MC Sajsi ili  „Aj mene majka jednu ima“ Narodna pesma/ sevdalinka

Kada joj je teško ona samo konstatuje na statusu jedan znak interpunkcije, jer bi svako dodavanje bilo preterivanje. Dovoljno je to da se svi zabrinu. Pitaće dušebrižnici i „ženskispoljašnigenitalniorganpaćenici“, ali ona će biti nema, jer nema šta da kaže. Bogovi kojima je ona podigla oltar nisu nedostižni. Svakim slefijem je sve više bliža proviđenju. Sakuplja pastvu i čeka na dobar tren kada će nastupiti šizma. Kritična masa i sredstva iz anonimnih privatnih fondova,  samo joj to treba i biće vrh. U vezi je sa svojim dugim profilom, na kome nema više mesta, „dodavanje na drugi profil“. Redovno se šire javno mnjenje obaveštava o meniju, iz obroka u obrok. Od istog se očekuje da ne postavlja suvišna pitanja o rasporedu fizioloških potreba elimiacije tih nutrijenata. „Sve je oke, armijo, bilo je tvrdo, ali ništa nas ne sme iznenaditi!“

„Ako niko od nas ne greši, Isus je zalud umro“,  nepoznati autor/ grešnik

Nijedan antivirus ne štiti bolje od slavske ikone na naslovnoj fotogafiji. Biblija se, do duše, nije čitala, ali je u planu. Ne mari da se zato propoveda „carstvo nebesko“ i „sveta srBska zemlja“ iz topline roditeljskog doma iz koga se prodaju filmovi porno sadržaja, po posebnim narudžbinama. Sav taj poganluk će oprostiti Bog, pa zar broj postavljenih ikona i fotografija manastira nije direktno proporcionalan broju bambija koji se skupljaju za raj? Pa zar citati svetih ljudi nisu što i uraditi dobru stvar, zar Samarićaninu nije dovoljno da lajkuje neku sliku pa da nahrani jedno gladno dete? Zar nisu patriotizam neke nove glasovne promene, novoizmišljeni arhaizmi i pesme koje su se još pevale za vreme Kosovskog boja (iako su mahom nastale u prošlom veku)? Zar nije bogobojažljivost lepo kropovana freska? Zar nije rodoljublje pozivanje na borbu uz poklič: „Juriš!“, uz veleslalomsko izbegavanje regrutacije? Pa zar nije hrišćanski voleti, ali samo one sebi slične? NE!

„Stojanović, Radinović, Marović, Jugović, Belodedić, Najdžovski, Prosinečki, Pančev, Mihajlović, Savićević i Dragiša Binić. Prvaci sveta, dečko!“ Nadica

ACAB. NUSKNUVPSHGZSCVJHZFA (ili kako god išao jedan od tih akrostihova huliganstva). Delija i Grobara pun KUfer! Slike navijačkih scenografija, na koje se troši više para nego na scenu svih pozorišta u Stradiji, a bezmalo kao za rekonstrukciju Narodnog muzeja, tj. Skadra na Bojani pored Knjaza. Prvo se voli klub, pa sve ostalo (to ostalo, samo pod uslovom da je povezano sa klubom). Čeka se titula. Mrzi se. Huliganiše se. Slke dresova. Mržnja prema izdajicama (ali nevezano za to što vođa navijača jednog tima postane preko noći vođa navijača protivničkog, naprosto čovek ima zavidan curiculum vitae) A da, zaboravio sam da kažem….. Ovo su ženski profili. Emancipacija žena gone terribly wrong!

Nastanak drugog dela doveden u pitanje, zbog neopisive depresije autora!

Autor: Andrija Jocić

Izvor fotografija: rebloggy.com, weheartit.com, thatsblogging.blogspot.com