14 avg Umeće vaskrsenja

Naslonjena na prozorsko okno,
Sa pogledom na bledunjavost svog sećanja,
Davno izgubljene topline te bezbrižnosti,
Na kom letnji povetarac raznosi na plod te prolazne mladosti,
Neostvarene starosti,
Dozivam
Nek se obale rastvore od mora,
Reke razdvoje od polja,
Tekućina krvi pretvori u led,
Ta iskra vatre,
U kojoj gorim,
Pretvori u pepeo,
Nek se ugasi plamen na tvom imenu,
I to zrno praha počiva na našoj mrtvoj zemlji.
Stojeći na granici svog razuma,
Grleći svoj nečujan vrisak u tišini,
U kojoj se dobrovoljnoj samoći nalazi moj spokoj
I toplina mi napušta telo,
Ne osećam granice svog krika,
Kosti moga dima.
Uvek se skrivajući u tuđoj senci
Nemog izraza,
Tog lažnog osmeha,
U kom se krije moja smelost prezira,
Jad na tromost svakodnevnice,
Vodeći rat između otuđenosti I paradoksa,
Slaveći svoje neprestano vaskrsenje,
Nakon bezbrojnog umiranja,
Divim svom umeću rađanja
Sa neprimetnim razarenjem,
Umotana u šarene boje moje kože,
Spremajući svoj sarkofag
Sa pripremljenim krilima.

Autorka: Zorica Živanov

Fotografija: weheartit.com