14 mar Udvoje

Još uvek osećam njen miris na sebi. Nedostaje mi. Kolutanje očima, pogled nakon toga, osmeh, miris i ukus. Sve.

Nekada sam mrzeo nedostajanje. Sada ga cenim jer je nedostajanje podsetnik svega onoga što je vredno. Svega onoga što voliš. A ja volim nju i čitav svet oko nje, kog sam i ja deo. Priznajem da sam srećnik. Kada biste je poznavali, znali biste da jesam.

Upoznao sam je u subotu. Valjda su nam vikendi zbog toga toliko važni. Ili je pak to nekakva sudbinska igrarija. Čak je i nedelja dobila smisao. Nosi njeno ime. Isto ono ime kojim nazivam sreću, ljubav, brigu, strast i požudu.

Prvi put sam uz nju poželeo sa se zovem udvoje. Ne, udvoje nije nekakvo mitsko biće ili lejm sranje iz američkih filmova. Udvoje je želja. Udvoje je osećanje pripadnosti. Udvoje je iskrenost. Udvoje je bol, tuga, patnja. Udvoje su suze. Udvoje su zagrljaji. Udvoje je požuda. Ona je moje udvoje.

Moja prababa je znala da kaže kako ničiju sreću vuci nisu pojeli. Udvoje je moja sreća sa njom.

U dvoje su sve lepe i ružne stvari drugačije. Udvoje je potpuno jedan novi univerzum. Zvezde su drugačije, svet je drugačiji, osmesi su drugačiji. Čak je i proleće drugačije.

Udvoje, pališ jednu sveću više za žive i jednu više za upokojene. Jer više nisi sam.

Nenad, Udvoje, Matić.

Fotografija: favim.com