07 jul Udaja

Pre mnogo godina. Venčanje moje rođake.

– Mama, zašto je venčanica bela?

– To je tradicija i odraz nevinosti mlade.

– Ali ona nije ni mlada ni nevina.

– U crkvi smo, ućuti!

– Kad se ja budem udavala, hoću istu ovakvu venčanicu, ali sa tufnama. Da imam natapiranu kosu ko Marija Antoaneta. Je l’ smem?

– Ne smeš!

– A što?

– Zato što venčanje nije maskenbal.

– U Kini se udaju u crvenim haljinama, a ti mi braniš tufne.

– Tijana, prestani!

Pre par dana. Salon venčanica Morango. Zvoni mi telefon.

– Šta radiš? Hoćeš na kafu?

– Ne mogu, treba da isprobam još jednu venčanicu.

– Da isprobaš… kakvu venčanicu?

– Pa, belu.

– Imaš nešto da mi kažeš?

– Udajem se!

– Kako ti misliš udaješ se? Ti se sprdaš sa mnom?

– Zovem te kasnije, ne mogu sad da pričam.

Imam dva najbolja druga.  Prvi je posle dva sata od našeg razgovora zaista počeo da veruje da se udajem.  Drugi je jednom rekao da onaj ko me bude “zauzdao”, da će ga zagrliti.

Činjenično stanje je da mi više niko ne postavlja ono pitanje: “Kad se udaješ?” Posle prvog neuspelog pokušaja “prošenja”, pa dugog “pokušaja u pokušaju” i familija je digla ruke.

Sudeći po pričama mojih udatih drugarica, venčanja su stres i kompromis. Nešto između one pesme o tome da biraš konje vrane po livadi razigrane ili lepog, a  sirotog. Da biraš između menija broj 1. i menija 126. Između floralne dekoracije ill nečeg sofisticiranijeg.  Između urbanosti i gađanja jabuke. Da strahuješ da li tvoj daleki rođak kog si poslednji put videla još dok si vozila bajs sa pomoćnim točkićima, ne krene da  gnjavi pevaljku. Nezgodan je kad se nacica. Isto tako strahuješ da se tvoj komšija i drugi rođak ne potuku, pa ih stavljaš za stolove koji su na dva kraja sale.

Mnogo para i mnogo muzike.

Zajebano je ako tu noć kad se budeš udavala, niko ne zna zašto plačeš. Zajebano je ako uopšte plačeš zbog nekog drugog kog pijanog kući odnose verni psi, a udaješ se za prvog.  Jer je u toj priči prvi zapravo drugi.  A to nije život. Barem ne onaj koji se živi.

Sve u svemu, jedan srećno oženjeni lik mi je mrtav pijan u kafani rekao – da je tu reč o lutriji. Da ljudi venčanja prepisuju univerzumu, sudbini, srodnim dušama… Suština je da posle venčanja budeš srećan sa nekim. To je lutrija.

Ne umem da biram.

Ne umem kompromise.

Verujem u tufne!

I koliko god da je film, ne verujem da Džulija Roberts u “Odbegloj mladoj” može onoliko da trči u svim onim venčanicama sa čipkama, karnerima i postavama. U ovoj mojoj sam uspela nekako da se krećem i da se slatko ismejem.

Za slučaj da se nikad ne udam, barem ću znati da sam probala. Venčanicu.

Autorka: Tijana Banović

Venčanica: Morango

Fotografije: Nikola Nikodijević

Hvala divnim ljudima iz salona venčanica Morango za sve osmehe i šuškanje predivne bele venčanice. Uspela sam da je ne isflekam i ne zapalim 🙂