14 nov U skicama

Spokoj se uvukao u stare kosti. Kažem stare, ali nisu ih godine izmorile. Bolne su od lutanja, skitanja po horizontima beskraja. Izgubio sam se u vrtlogu čekanja. Sanjao sam da slikam prirodu i u njoj šarenilo, a naslikao sam pomrčinu. Izgubio sam nit koja me držala. Sada sam ideja neodređena, ni na nebu ni na zemlji, sanjao sam svoje dobro. Voleo sam jesen. Volim i sada oktobar, kišan, tmuran. Voleo sam kišu, volim i sada jutarnje izmaglice. Voleo sam oči boje jesenjeg sivila. Volim i sada oblačno nebo dok se ogledam u njegovim zenicama. Voleo sam čekanja i tapkanje po baricama. Voleo, jer sam znao koga čekam. Voleo sam lišće u parku, i danas ga šutiram, ali od besa. Bežao sam dugo kroz izmaglice sećanja, bežao da ne zahvate me pogubne misli o dalekoj seni našeg vremena.

„To što sam odjednom sed, ne znači da sam beo“, to što sam tu, ne znači da nisam u nekom irskom pabu, zamračenom, u boji trave, u boji sećanja, u boji čekanja. Slikao sam šarenilo, a naslikao pomrčinu.

Čuo sam jednu priču šetajuću ulicama Lenjingrada, (Sergej Jesenjin nije se ubio.)

Čuo sam za vreme opsade od 900 dana, (Jesenjina su ubili!)

Čuo sam, svašta sam čuo, tela smrznuta ležala su po ulicama, da se hrane akrepi pasa, a neka od njih behu sami ljudi.

Bio sam na Ladoškom jezeru, ta „Дорога жизни” odvela me preko. Dali su mi radosti izmučenom telu, no topli hleb nije ugrejao dušu. Video sam kugu i rat, video sam pege i injekcije. Video sam ubode i grimase. Grimasa sam postao i ja. Zgrčena gomila bora, veđa. Zgrčeni samrtnik.

Umro sam u valjevskoj bolnici. Dok su predstavnici vlade bivstvovali u Nišu. Valjevo – leglo smrti. Valjevo – seljak i patnik. „Kad dođeš u bilo koji grad…“, neka to bude Valjevo. Da umreš od vaške koja se zalepila da se ugreje, još na Kolubari. Umro sam u Valjevu, dok me slikala Najveća. Umro sam u njenim skicama, dok mi je po umornom telu tačkala pegavi tifus.

Sahranili su me u Jonskom moru. Sa albanske golgote pravo na dno me baciše, sa hiljadama drugih. Pevali su „Tamo je selo moje, tamo je Srbija…“ dok nam tela raspadnuta prekrivaše morsko dno. Plivao sam sa drugima, nije bilo samoće, nije bilo patnje, samo jedno veliko ništa. Ništa u plavetnilu ništavila.

Voleo sam jesen i oktobar u njoj. Voleo sam park i list lipe, a od njega čaj. Voleo sam oblake u boji njenih očiju. Voleo sam barice i tapkanje, a kišu još više. Slikao sam šarenilo, a naslikao pomrčinu. Ranjen sam u Lenjingradu, umro u Valjevu, a telo mi se raspalo „tamo gde cveta limun žut“.

Autorka: Dragana Jovanović

Fotografija: pinterest.com