U dvije sobe

17. maja 2017.

Ja sam htio da ti mogu napisati k’o onaj lik: „Ovo je sve da bih tebe nasmijao“, ili tako nešto. Izvini, ne znam sad šta je tačno napisao. Znam da je o nekom liku imena Uve i da sam ostao na toj posveti danima, mislima.

Na tvom osmijehu. Na mojoj želji da tebe nasmijem, da si stalno nasmijana. Nego, naći ću kako se knjiga zove i pročitat ću je jednom do kraja. Nagledat ću se jednom te posvete. Naučit ću da ti tako nešto kažem.

Izađi iz mog kruga. Stani iza ovog zida što sam ga naslagala po ivici. Pokupi svoje stvari i izađi. Ne bleni tako u mene! I ne diraj moje sunce više sve dok si tako kao oblak. I ne diraj moje srce tim očima. Mlatiš ga šutnjom. Što ne možeš nešto lijepo da kažeš!?

u-dvije-sobe-blacksheep.rs.jpg1
I nisam htio da te gledam za stolom, preko puta mene, kako šutiš, kako zuriš u šolju kafe. I nisam htio da budem poput ribe. Otvorim usta da nešto kažem, pa se sjetim da je lik napisao čitavu knjigu da nasmije Nedu, a gledaj mene, i onda ih zatvorim. I onda ti ustaneš i odeš. Onda ja ostanem tu i pravim se da se ništa ne dešava.

Odmakni se iz mog svijeta, molim te. Eto, nisam ljuta, samo se odmakni. Gaziš mi tulipane i zaklanjaš sunce, a znaš ti koliko sam ja to skupljala. Nije to ništa za dan! Znaš li ti koliko sam slagala te cigle i ti mi sad tu nešto, hoćeš – nećeš, pa jednu oboriš, pa tri naslažeš. Zašto stojiš tu? Šta čekamo? Šta ćeš na ivici moga vrta? ‘De ne diraj u to, kad te molim!

I onda si tako jednog dana otišla.

I onda sam tako jednog dana otišla. Eto, pokupila sam i cigle i saksije i patuljke i sve, sve. Eto, složit ću ja to već negdje drugo, gdje ima riječi i smijeha i života. Gdje mi niko sunce ne zaklanja.

Čovjek je napisao knjigu da nasmije Nedu, a gledaj mene. I rekao joj je da je sve to da bi nju nasmijao. A gledaj mene!

Autorka: Emina Goletić

Fotografija: tumblr.com