26 jan Trebam ruke vodenih vila

Šetala sam nekim čudnim ulicama, sivim, tmurnim. Jak, hladan vetar je duvao.

Ulica je bila ograđena niskim drvoredom. Tu beše i jedna omanja samoposluga i nekakva škola. Po izgledu učenika čini se da su stariji.

Prolazim tuda i uzimam paklu cigareta. Za danas.

Hvali me prodavačica, i obećava mi još jednu besplatnu paklu. Nastavljam….

Pri izlasku  iz zelenih drvoreda ulazim u visoko predvorje hladnih boja zlata i meda. U njemu visoko stepenište nemo stoji i čeka najhrabrijeg da se uspenje. Pri svakom koraku, na svakom nagaženom stepeniku čuje se, kao iz muzičke kutije,  jedan ton iz pesme od Evanesens. Penjem se na prvih par stepenika. Ogromnih su razmera, kao za kakve džinove stvoreni… Dolazim do poslednjeg reda stepenika, međutim, jedan je malo odškrinut od ostalih. Lagano dodirujem stopalom ne bih li čula poslednji ton, ali se odmah vraćam iz straha da ću propasti. Ubrzo sam na zemlji i opet želim da se uspenjem, ali mi jedna osoba to nije dala. Nazvaćemo je Marija. Majka sviju nas ovde. Nastavljamo ići nekamo. Čuje se neka druga muzika. Mene hvata žalost, jer, htela sam onu muziku, onu pesmu. Htela sam je. Utom počnem plakati, ali me Marija odvuče. Starija je to žena, kratke tamno riđe kose. Ulazimo u čudnu jednu kuću sa svega tri prostorije: spavaća soba za nas šestoro-sedmoro, hodnik u kome je ona spavala u par krpa i toalet koji smo svi koristili, naravno. Nužda je bila obavezna jedared u toku dana. I svi su na čudan način bodrili jedni druge. Po završetku nužde, sledi spavanje. I tako iznova, i iznova….

Šetala sam tako, kalemegdanskim stazama od kamena, uz nekakvu obalu, more nekakvo beše.  Šetah tuda i pokraj mene prolaziše ljudi i događaji prošlosti. Leteli su pored mene poput kakvih aveti što nekada su bile u sadašnjosti. Šetali su, leteli, gmizali oko mene. Kao da je to sve sasvim normalno, gledala sam ih i osmehivala se, sve do dolaska jedne osobe. Beše to jedan momak duge plave kose do kukova, odeven u crnu odeću i nekaksv prsluk. Imao je valovite pramenove koji mu padaše sasvim distantno od očiju koje behu plave. Izrazito plave… Dala bih mu najviše osamnaest-devetnaest godina. Trčao je oko svog društva, govorio nešto, izazivao osmehe na njihovim licima, lančano izazvavši i sebi kez koji je večito trajao u ovom prostoru. Poskakivao je tako veselo i nemarno… Onda poče odzvanjati jedan glas oko mene, koji sam samo ja čula, s obzirom da su te staze zapravo prazne a sve oko mene iluzija onoga što je bilo. Glas je govorio: „I, eto ga…To je on. Dolazio je ovde iz dva razloga: zbog dobre muzike i dobre zabave. Hteo je samo da uživa. Samo je hteo da bude srećan, ništa više. Onda je poginuo, tu na obali. Samo je nestao, stopio se sa morskom penom…” U tom trenutku sam izgubila kontrolu nad sobom, zaplakah kao dete, ili majka koja je izgubila dete, i stropoštah se pokraj trošne ograde, i otkotrljah se nekako elegantno, poput vile do obale gde je poginuo, i počeh ljubiti talase, valove što podsećahu me na njegove zlatne pramenove, zbog sunca koje se prosipalo po površi vode.  Plakala sam, vrištala, jecala tako bespomoćno. Ugledah Anju. Drugaricu iz škole, jako finu devojku, nežih crta lica i srca. Ona mi doviknu da joj priđem, zabrinuta sva, i ja se onako besomučno privučem k njoj. Teškog srca i još težih misli otpuzah do nje. A ona je sedela na povećoj stolici u nekakvom kafiću i gledala me tužno i zbunjeno. Zaplakah opet, pred njom sada,  i jecala sam i cvilela tako glasno, tako tužan je moj plač bio. Nisam se mogla smiriti. No nastavih hodati dalje. Sve mi se suze slivaju niz obraze, ali hodam. Krećem se sada istim putem kojim sam došla, samo u suprotnom pravcu. Vraćala sam se sa još većom težinom na podočnjacima.  Opet je pored mene trčao on, veselo, bezbrižno sa drugarima i smehom koji mi je odjekivao u glavi.  Naleteo je jedan pas na mene. I to ne bilo koji, već moj žuća, zaleteo se besno na mene, gnevno me slupajući preko ograde i na obalu, opet. Utom osetih jak i posve oštar bol u nogama, ponajviše u kolenima i utom počeh plakati opet. Ubrzo me uhvati nesanica i tu se taj scenario završio. Spušta se jedna, a podiže druga zavesa.

San je trajao tek nekoliko sekundi, i eto mene opet u ovom svetu. U krevetu se nalazim, glava mi pulsira, ali ne osećam nikakav dalji bol. Gledaju me svih njih šest i Marija zabrinuto. Nina, devojčica koja je sada sva u gvožđu i čeliku gleda me nežno, onako majčinski, sa spokojnim osmehom između obraza. Pitam ih šta se dogodilo, ali svi ćute. Otkrivam jorgan sa sebe i bacam pogled na svoje noge. Njih više nema. Namesto njih su se nalazile gvozdene i čelične cevi i čašice koje su predstavljale kolena, i milion malih žica koje su mi se plele oko čitavog tela i dolazile do ušiju iz kojih su izlazile. Pokrećem ih, i one slušaju. Ustajem. Hodam sasvim normalno. Shvatam da je na nekim delovima ovih čeličnih naprava moja koža, presvučene su mi robot-noge mojom kožom. Plačem, ali me Nina teši. Fina je to devojka, sva u čeliku. Ona nema ništa ljudsko do svojega uma. No dobro, uspeva me utešiti, i nas dve razgovaramo o nečemu…  Nalazimo se sada u nekakvom tušu. Nas tri-četiri. Zapravo samo tri. Nina, ja i još jedna devojka koja ima malo dete (nije sa nama, ali znam da je rodila). Dolaze naši roditelji, i tu je moja mama. Iza njih pomno posmatra Marina. Sve tri otvaramo usta i oni nam pregledaju jezike kako bi saznali da li smo zatrudneli. Ni jedna nije. Međutim, tom prilikom moja mama primećuje da nemam svoje noge i poče plakati i ježiti se od mene… Meni bi žao, ali ništa ne učinih.

Boravile smo mnogo u tim prostorijama, nas šest. Shvatih da sam ja zapravo mrtva, i da ovako izgleda smrt. Da, to je to. Ovo je smrt, a ja još uvek nemam svoj mir. Još uvek sam tu.  Bestraga, još me ima!

U jednom trenutku nas šest, sve devojke, izlazimo napolje i stojimo na površini nekakvog mora, predpostavljam kalemegdanskog. Lebdimo tu, kao nekakve vile, i smeškamo se, uživamo u prizoru tek uspelog sunca. U jednom trenutku, čujem majčin glas koji mi govori da mi one možda nisu prijatelji, da me iskorišćavaju i da će se uloge samo obrtati kako prelazim iz oblika u oblik. Nina je pokraj mene. Sedi, ćuti i smeška se…

U jednom trenutku mi neko krene objašnjavati šta se događa nakon smrti umrlih. Nakon NAŠE KONAČNE smrti. Pokazuje mi malu 3D sliku mene, i daje mi da je držim u ruci. U jednom trenutku maloj meni otpadaju noge, i stvaraju se predivna peraja čudnog oblika. Ja plačem od lepote ovog prizora, ali najednom se ona krene topiti preda mnom, i pretvarati se u pesak. Plačem od lepote ovog prizora još jače i bolnije. Krene mi kliziti kroz prste i stapati se sa morskom penom i peskom ove predivne ali puste plaže. Glasić mi počne objašnjavati kako je to konačna smrt stapanje sa univerzumom. Stapanje jednog u sve, svega u jedno. To je zaključak. Ja sam ti, ti si ja. Mi smo svi. Ja sam svi, i svi su ja. I to je konačni zakon, večita aksioma.

Nakon tog prelepog prizora, ja se zajedno sa devojkama vraćam kući, Marija se verovatno brine. Ona stoji u nekoj sasvim novoj prostoriji koja liči na nešto što bi trebalo biti kuhinja. Sve stojimo oko nje, neke odlaze u sobu , neke do toaleta, ali u kuhinji su dve nove individue. Dete one devojke, tačnije sada dečak, oko dvanaest godina, i Marko, sredovečni muškarac koji posmatra Marijino spremanje nekakve pite.  Smeškaju se svi i uživaju. Mene mori nekakva melanholija. Mali dečak, nazovimo ga Nemanja, vrzma se oko nekakvog drveta i poče vajati jednog lepog Fauna. Ili je bio Flamingo,nisam sigurna. Recimo da je faun u pitanju, samo bez raznobojnog perja. Konačno ga izvaja, i Marija sad skrenu sopstvenu pažnju na njega zajedno sa Markom. On nataknu Fauna na to drvo i utom faun ožive i poče mahnito leteti oko drveta, čupajući mu nekoliko grančica i grabeći njima omanje ptičice. Silovita je to ptica bila. Svi mu se diviše kao ptici, i kao vajarskom delu maloga dečaka. Ptica se utom vinu desetak metara od zemlje i poče bežati od nas, postajući sve krvoločnija i agresivnija. Upletala se hitro u grančice nekakve zapuštene staze iznad mene, otimajući se i vrteći kako je stigla, da bi se na kraju osušilo meso na njoj, otpalo perije i ostala samo jedna čisto bela lobanja koja se još uvek vrzmala i otimala među granjem. Bespomoćno sam je zvala da se vrati, preklinjala na kolenima, a za petama mi beše Marijin glas koji je vikao da prestanem moliti, da je ptica sama kriva i da ne smem preklinjati tako bez ponosa. Vraćam se tužno Mariji i ostalima..

Nastavljamo gledati Mariju kako mesi testo, odvaja ga i boji u različite boje bojom za hranu… Ona je pevala: „Mene treba samo ubiti… Samo mi to treba…” Pevala je tako veselo, a ostale devojke, pa  i mali dečak, parirali su joj glasovima. Sa druge strane bili su Marko i još jedan visoki momak, koji su se grlili i pevali: „Nas treba samo napiti… Samo nam to treba!” I pokušali su me zagrliti, ali ja nisam sa njima… Mene ne treba napiti, niti ubiti. Ja nisam znala šta meni treba. Jer i kad umrem, tu sam… Ja hoću da umrem mrtva. To meni treba. Gde su mi te pristalice?

Autorka: Tijana Tošić

Fotografije: favim.com