11 feb TRAGOVI BUDUĆEG

„To je lako.“, rekla je Katerina. „Samo treba da napišeš priču koju niko neće razumeti. Zatvorenu. Tvrdu. Što više nejasnoća – veće priznanje i prestiž.“

Nismo se Katerina i ja uvek razumeli. Ja sam mislio da je život pravilan, linearan, i pre svega, hronološki tok događaja. Katerina je uživala u nepravilnostima, usputnim epizodama sreće i zanemarljivim sitnicama, i iznad svega, u nesrazmernim barama doživljaja. Njoj je uvek bilo zanimljivije. I uvek je, nekako, sve imala. Bila je moj najbolji prijatelj.

A onda je umrla. Nije tu bilo ničeg za objašnjavanje, za razočaravanje. Umrla je. Moglo je samo da boli. Niko to ne može da razume, i ne treba. I ne želim.

Samo, eto, nekad, volim da je slušam. Boju njenog glasa. Grimase. To sve što ona jeste. Jer jeste samo kad je sama. Čak i sada kada je umrla. Posebno sada kada je umrla. Umrla, ali nije mrtva.

Ona ne diše, ali znam da je više živa nego moj komšija. Sad mogu da mislim samo na to koliko puta dnevno moram sebi da ponovim  tu reč: “umrla.” Ili “mrtva”. Da bih u to konačno poverovao.

Ljudi na sahranama plaču. Ljudi na sahranama plaču, i ja se tim ljudima divim. Uvek mislim: “Oni se sad opraštaju i žale, tuguju.” Ja se ni na jednoj sahrani nisam oprostio. Rastao.

Ja se opraštam ceo život. Rastajem se svaki dan, po ceo dan. Posebno kad mi je rođendan, pa dođu svi gosti, a ne dođe moj najbolji prijatelj.

Ili kad čekamo Novu godinu. Kad odbrojavaju do ponoći, ja odbrojavam otkucaje njenog srca do smrti. Kad vrište radosno i slave Novi Početak, ja slavim njeno rođenje u nekom drugom, novom svetu. Svake godine.

Tako ja i dalje živim ovaj jedan život, a ona već peti.

Tako već petu godinu pišem priču, a ona se mršti.

„To je lako, Aleksa. Samo zažmuriš i napišeš priču koju niko neće razumeti“.

Autorka: Srbijanka Stanković

Na Četvrtom međunarodnom festivalu poezije i kratke priče  “Vojislav Despotov”  u Novom Sadu  priča “Tragovi budućeg” osvojila je drugu nagradu.

Izvor fotografija: facebook.com, pinterest.com