10 mar Traganje

Nismo mi nikad bili prijatelji,

Ni bliski rođaci, poznanici.

Sa ljubavlju tek nismo imali veze.

Ali još uvek pamtim to što si tada rekao:

–          Znaš, ličiš na suncokret.

–          Misliš zato što nosim žute haljine?

–          Ne. Čekaš sunce da bi podigla glavu.

–          Pa, dobro, šta sa tim? Ne rade li tako svi?

–          Da. Svi suncokreti. Ali tebi nisu stopala zakopana u zemlju. Idi da tražiš svoje sunce. A pre toga podigni glavu.

Ne sećam se da li sam te tada razumela.

Ne sećam se ni tvoga lica od tada.

A glas ti pamtim samo kao neki šum.

Te misli su najpre udarale o zidove moje svesti, tražeći što pre put izvan.

Htele su da pobegnu, da me ostave kao mnogo puta pre toga.

Ali zidovi su bili predebeli i previsoki, kao i uvek.

Znala sam dobro da što više pokušavam, ostaje mi sve manje čitavih kostiju.

Rane na zidu se neće videti, ali ću svaki put pred kišu osetiti bol u slepoočnicama.

Trezorima beskrajnih nesanica.

Bezdan nesanica.

Nesan bezdanica.

Šta znače uopšte reči?

Šta uopšte bilo koje reči znače nakon priče o suncokretu?

Nije to priča, reći ćeš, kao da ja to ne znam.

A ipak u njoj ima više od bezbroj života ispričanih u jednom danu.

Više ne nosim žute haljine.

I tražim sunce.

Ne nazire se.

Ali visoko podižem glavu, da ne propustim trenutak kad se pojavi.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: