24 maj Tamara Jožić: “Svi smo unikatni, samo, fora je u tom što se plašimo to i da pokažemo”

Tamara Jožić  je novinarka i brbljivica. Pre pet godina je sa prijateljima pokrenula sajam unikatnog i ručno rađenog nakita Đinđuveraj. Zašto je unikatnost vanvremenski trend, kako je došla na ideju da ispod krošnji drveća posada šareni nakit, šta je naučila od kreativaca – pročitajte u narednim redovima.

Kako je izgledao dan u kom si odlučila da pokreneš Đinđuveraj?

Bio je to jedan sasvim običan da. Kao i bilo koji drugi. Prelistavah ponovo “Blic ženu”, omiljeni časopis moje majke, broj u kom je bila Nina Kotoraš, devojka od koje smo nekoliko meseci pre tog naručili komad nakita za prijateljicin rođendan. I eto klika- hajde da okupim mnoštvo ljudi koji rade isto. Pa ionako obožavam nakit, a to će biti sjajna prilika da saberem toliko šarenila na jednom mestu, u svom gradu. Predložih najboljim prijateljicama ideju na jednoj od kafa. Sve ostalo je sada već istorija. Dodaću da (ovo je sad ekskluzivno jer nikada nikome, pa čak ni sebi nisam naglas rekla) da se ideja o sajmu izrodila i iz onog “moram nešto da uradim, napravim, da se nečim okupiram” jer me je nešto pre tog jedan tip otkačio zbog druge cure, pa mi je ovo došla i kao neka vrsta terapije, ako mogu da upotrebim taj izraz. Mogu slobodno da kažem da zaista ima istine u rečima “Katkad i u mraku nikne divan cvet”.

Sajam nakita si ušuškala pod krošnje BAČKE PALANKE. Zašto?

Razlog je vrlo prost i praktičan. Bačkopalančani vole da im je sve pred nosom, tu, nadohvat ruke. Da ne moraju da idu negde daleko, da se penju uz nekoliko stepenika, da ulaze negde… Ovde, u centru grada, pod zelenim krošnjama, ne mogu zaobići sajam. Zato se i većina manifestacija u gradu održava baš tu. U pitanju je klasična dostupnost.

Sada postojite već pet godina, pa moram da pitam – kako je Đinđuveraj rastao?

Rastao je spontano. Uz mnogo truda i rada. Celogodišnjeg. Ne samo u dane pred sajam. Tada samo poraste intenzitet rada. I, da, prevashodno, rastao je uz mnogo ljubavi, prijateljstva i osmeha. Jer, i kada je bilo teško, i kada pomislimo- “šta sad?”, uvek uz osmeh i stisak ruke nastavljamo dalje. Kada su iskrene stvari u pitanju, one traju. A evo naša već skoro pet godina. U pogledu organizacije, neskromno ću reći, već smo maheri. Ono što želimo jeste još veći broj izlagača. Ma, možemo mi preći taj broj od pedeset.

Stekla sam utisak da je ovaj sajam nakita drugačiji od drugih, da je zarada važna, ali da nije ni najvažnija. Ponudili ste i izlagačima i kupcima jedan zanimljiv koncept druženja, razmene energija i kreativnosti. Jesam li u pravu?

Potpuno si u pravu. Sve to navedeno i čini naš sajam. Kada pominjemo zaradu, bitno nam je da je naši izlagači imaju. Naravno, nama ne. Jer, nismo zbog tog ni počeli ovu priču i nijednog momenta nismo mislili o tom, e, sad ćemo kao mi tu nešto da zaradimo. Ne. To se i oseti na sajmu, iz tog razloga smo drugačiji. A kada govorimo o drugim stvarim, tu je druženje. Ljudi koji nam dolaze nisu samo izlagači, oni su sada već neki stari drugari, a oni koji dolaze po prvi put – novi. Svakog posebno dočekamo, nasmejani, bleskasti, sa svakim posebno pričamo, o svačijoj potrebi tog dana brinemo. Toga danas ima jako malo, nažalost. Mi se trudimo da svakom ko nam dođe napravimo najlepši mogući dan. Baš  tako da ne može da dočeka naredni sajam i novo druženje. Dodaću da u okviru sajma uvek imamo neki propratni sadržaj. Muzički ili već neki drugi kreativni prilikom kog ćemo predstaviti i neke druge ljude koji se bave kreativom na drugačiji način. Pa smo tako imali revije unikatne gardarobe, akcije tipa- šminkamo i friziramo sugrađanke, revije nekih drugih modnih detalja. Time želimo da sajam ne bude samo puka prodaja, već da mu doprinesemo i nekim zanimljivim propratnim sadržajima koji će privući sugrađane ali i malo razdrmati kreativce koji nam dođu, jer, oni ipak sede čitav dan na jednom mestu. I, naravno, ništa bez naših unikatnih poklončića. Na svakom sajmu, od prvog, obradovali smo izlagače nekim od malih poklona da pamte sajam na kom su bili, naš grad i nas.

Poslednji Đinđuveraj je bio 14. maja, a sledeći je je „rezervisan“ za septembar. Koje nove kreativce si upoznala i šta si naučila?

Upravo tako. Naš sajam rezervisan je za početak maja i početak septembra meseca. Datumi svakako zbog raznoraznih prilika variraju, ali, uvek gledamo da to bude početak neka od ta dva meseca. Sada već dobar deo sajma čine stalni naši kreativci, ali nam vazda dolaze i novi, jer, čuli su pozitivne priče. Ne bih nikog posebno izdvojila. Šta sam naučila? S obzirom da se ne bavim izradom nakita, samo neopisivo volim da ga nosim, nisam naučila neku od novih tehnika izrade. Ali, što se tiče organizicije, tu uvek učim. Učim i o sebi kroz ovo naše đinđuverajsko putešestvije. Učim kako biti jači, kako se ne tvrdoglaviti uvek, kako treba čvrsto verovati, kako izvući ludačku energiju kada si najumorniji I kako verovati u dobrotu ljudi, što mi je ovaj sajam još jednom pokazao.

Koliko su unikati – unikatni danas kad svi krećemo da ličimo jedni na druge?

Svi smo unikatni, samo, fora je u tom što se plašimo to i da pokažemo. Lakše je obući se kako ti je neko rekao da treba, ili misliti tako kako ti je neko nametnuo, a teže je pročačkati malo po sebi uvideti ko si i šta, hrabro krenuti u svakodnevnicu u kojoj se stalno nešto podrazumeva. Svako nek počne od onog što mu odgovara, od unutrašnjeg ili spoljašnjeg. Kada je spoljašnost u pitanju, glasam za neki neobičan komad nakita, s tim definitivno uvek možete biti drugačiji. Za ostalo, ono unutrašnje, pa, treba ipak malo više vremena, ali, potrudite se da ga pronađete. I, znate šta- Unikatnost je vanvremenski trend.

Šta o nekome možemo zaključiti na osnovu nakita?

Hmm… možemo zaključiti da li je umetnik, da li radi banci ili pošti, da li je romantik u duši ili koliko je slobodnog duha, na primer. Nekada možda i pogrešim u proceni, ali mahom ne. Mislim da nakit dosta priča o nama. Oduševim se kada vidim momke koji nose nakit. Još uvek kod nas u većoj meri su umetnici, ali, svakako, mislim da je sjajno. Nakit u stvari otkriva ono što već i spomenusmo – koliko se ne plašimo da budemo drugačiji. I, da, uvek na osobi prvo što pogledam jeste da li I kakav nakit nosi. Kao ono kada uđem u nečiji dom, pa pogledam ima li knjiga na policama I kakve su. E, baš to. I tako možete da zavirite u nečiju dušu. Možda zvuči budalasto, ali zaista mislim da je tako.

Kakvi su dalji planovi? Da li ćete pored nakita možda krenuti da promovišete i druge rukotvorine?

Za sada držimo se nakita. Dopustimo da izlagači koji se bave još nekom vrstom ručnog rada to prikažu, ali u manjoj meri. Želimo da ostanemo unikatni, jer, retki su sajmovi na kojima se izlaže samo nakit, uglavnom bude pored i odeće, torbi ili nečeg drugog. Mi se još uvek držimo tog da okupimo što je više moguće onih koji prave isključivo nakit. A u budućnosti, ko zna… Videćemo već i obavestiti vas.

Zašto si ti crna ovca?

Uh, sad kad ovako moram brzo da odgovorim… Imam svoj neki mali ružičasti svet u kom na glavi nosim ploču i željno iščekujem flamingosa na istoj, u kom se đuska u duugoom redu u pošti, gde se oko ručnog zgloba kao narukvica nosi savijena kašika za nes kafu, bez problema šalje piće sa ceduljicom na kom je broj telefona nepoznatom simpatičnom mladiću u vrevi subotnjeg izlaska, gde u kišni dan na pustoj plaži sa granjem u glavi oskudno odevena poziram drugaru fotografu zarad njegove kreativne ideje… I, pa, možda jesam “crna” i zbog tog što sam uvek nasmejana. Mislim da crne ovce današnjice prepoznaćete upravo po tom, po osmehu. Jer, on, redak je danas. Baš kao i crne ovčice.

Razgovarala: Tijana Banović