13 jun Tako lako

Dana ima dugu crvenu kosu, ogromne zelene oči, karakter tornada. Nikada neću shvatiti, kako se u nečemu toliko nežnom i sitnom, našlo toliko besa i energije. Ona odudara od svoje okoline. Brža je od vremena u kom smo. Svoje zidove preskače sama. Ne voli uklapanja, čini se da nekad ne voli ni ljude. Stalno ih psuje. Ali, svaki put da prosijaku hranu ili novac.
Dana.
Empatični mizantrop.
Dečak u telu devojčice.
Zrela osoba koja nikako da poraste.
Vatra koju nosi sa sobom me je progutala, opekla.
Dana je zanimljiva i lepa grmljavina, za koju ti nije žao ako te raznese.

Vraćamo se iz škole, zima je i hladnoća nas štipe. Hoda nesigurno dok se svađa sa snegom i psuje sebe što nije ponela kapu. Tašmajdan se pretvorio u neosvojivu planinu. “Slušam te šta pričaš, samo moram da stavim ruke preko ušiju jer mi je previše hladno, mislim da mi bubna opna cvili, čujem je kako umire.” Gledam je tako skupljeno dok vodi rat čak i sa vremenom. Dana je često u ratu sa stvarima na koje nemamo uticaj. Skidam svoju kapu i prilazim do nje. Podigla je obrve i zbunjeno me gleda. Stavljam joj kapu na glavu i vraćam se na bezbednu razdaljinu.
”Dobro ti stoji”, kažem.
Stidljivo se zahvaljuje. To nije tipično za nju, da bilo šta radi stidljivo. Nastavljam svoju ispovest o lutanju i o tome kako ne znam koji faks da upišem, kako me cela srednja pritiska i kako mi ništa nije zanimljivo. Znate već, svakakve gluposti samo da ne bi bilo tišine, jer se plašim da ne uradim nešto glupo. A kada bi bilo tišine, ja bih pratio neke druge staze.

Zašto bi neko trebalo da priđe njoj, uporno sebe ubeđujem? Ona je neustrašiva i može sve što hoće, samo ako hoće. Ja sam samo slamka koja pokušava da zagrli vetar.
Misli mi se menjaju brzinom svetlosti, odlutao sam, ne znam u kom trenutku smo zastali ispred nekog drveta, gde ona fotografiše urezbarena slova nekih zaljubljenih klinaca.
”Hej, Viktore” vraća me u realnost, “ je l’ postoji neko ko se tebi sviđa?”
”Sviđa?” ponavljam promuklo.
”Da, sviđa kao, baš si se zaljubio”.
Okreće se ka meni, prstima prelazi preko urezbarenih imena: “Nešto kao ovi klinci ovde.” Nervozno cupkam nogom.
”Postoji, ali…” Tu se zaustavljam, jer ne znam šta da kažem. Dvoumim se.
”Ali šta?”
”Ali ta devojka nije moja liga”, uzdahnuo sam. Ili bolje rečno, umalo što nisam izdahnuo. Njene zelene oči su se raširile toliko da sam mislio da me hipnotiše.
„Ne, Viktore! Postoji Liga Šampiona, postoji Liga Evrope, postoje domaće Lige, ali ne postoji liga kod zaljubljenosti. To nije neki sertifikat ili papir koji ti šljašti na zidu, niti su to nivoi u igrici koje prelaziš. Sa nekim se sklopiš, sa nekim ne.“
”I šta ti savetuješ da radim?”
”Šta ima da te savetujem, lepo pokušaš. Najgore što možeš da dobiješ je šamar”, nasmejala se “ili samo jedno okretanje glave.”
”To je tako lako?”
”Tako.”

Nastala je tišina i ja sam jedino čuo svoje otkucaje. Pošto sam čuo samo svoje otkucaje, počeo sam da ih pratim, a kada sam krenuo, nisam se zaustavio. U tih par sekundi, zgazio sam sve daljine ovog sveta koje mogu da postoje između dvoje ljudi i poljubio sam je. Osetio sam njen osmeh.
Od tog trenutka ceo Tašmajdan ima njen miris.
I svi odjeci boju njenog glasa.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: weheartit.com