Niko nije tačno znao
ko je bio taj mršavi čovek
često guste, crne brade
(retko obrijan)
kratke, crne kose, tamnih očiju
meke boje glasa
gotovo dečijeg.
Niko nije tačno znao
otkud on ovde
gde je živeo, spavao
da li je imao braću, sestre
bilo kakvu porodicu.

Ja sam znao
da nije mogao da promaši trojku
na Kotežu 2.
Nisam ga video kako je igrao na Misi
na sportskom
ali na Kotežu 2 nije mogao da promaši
viđao sam ga godinama.
Kako god da je bacio
lopta je ulazila u koš.
Video sam na ličnoj karti
da je rođen u opštini Savski venac
jednom kad me zamolio da promenim pesmu
na diskmenu koji je svuda nosio.
Bila je odmah pored
pa sam bacio pogled.
Kad sam ga pitao otkud on ovde
pominjao mi je neki sukob s ćaletom, bratom
sada zaista ne mogu da se setim.

Niko nije tačno znao
ko je on
iako je bio na svakom događaju
svirki, koncertu
momak koji je s jednakom strašću
išao na utakmice
Dinama, Zvezde, Partizana, Rada
nikada nije imao problema s bojom tima.
Sećam se da su ga maltretirali
jedino oni neki narkomani sa Koteža 1
mada, kako vreme prolazi
svi oni, jedan po jedan
ispunjavaju rupe u zemlji.

Ubeđen sam da se ceo život igrao
bio sam klinac kad sam ga poznavao
odraslima je uvek delovao neozbiljno
kao da ih zavitlava dok im se obraća.
Često su mislili da je narkoman
beskućnik, poremećen, lud
zamalo da ga uhapse jednom
kad smo se vraćali za Pančevo
sa Zvezdine utakmice.
Bio je jedini punoletan među nama
pa je pričao sa policijom
mislili su da ih zajebava
da je neki klošar koji nam se prikačio.
Za to vreme
razgovarao sam sa sestrom nekog poznanika
imala je kovrdžavu kosu, dobro dupe
bila je zgodna
a morao sam sa još dvojicom
ovom da skinem pandure s vrata.
Ona se samo smejala sa strane
pa je brat došao kolima po nju.
Nikada mu to nisam oprostio.

Mogao si sve da mu oprostiš, naravno
umeo je da se pojavi na terenu
pokupi čitavo krdo dečurlije
i odvede ih sve na burek do „Ninića“
Sledeći dan u istom mestu
kupovao je sebi pola vekne hleba i pavlaku.

Onda neko vreme delovao je izmučeno
odsutno, u žurbi.
Kasnije, neko vreme niko ga nije video
po koncertima, svirkama, utakmicama
niko se i nije zabrinuo.
Takvi tipovi samo nestanu odjednom
pa se opet pojave.
I jeste.
Ortak i ja sreli smo ga na Kotežu 1
jedno jutro oko 6 sati.
Upali obrazi, čudan glas, jezivo mršav
nije bilo one njegove dečije ushićenosti
kad bi video poznanika
onog njegovog optimizma, entuzijazma.
Bio je u bolnici
ništa ozbiljno, rekao je.
Oklevao je još nešto da nam kaže, da nas pita
na kraju je prelomio, pitao za neki dinar.
Videlo se koliko mu je teško
što pita nas, mlađe deset ili petnaest godina
iako smo se odmah uhvatili za džepove.

Par dana kasnije
nisam uspeo da se raspitam
na kom groblju je sahrana.
„Predozirao se;
Klinci mu dali da pije benzin – za pare;
Imao visok šećer;
Ubili ga;
Poludeo“
Ništa od tih sranja nisam želeo da slušam
nije bilo govora o konzumiranju droga.
Niko nije tačno znao
ko je bio on
ali bilo je lako prepričavati urbane legende
i izmišljati sranja koja zaslađuju kafe.

Moj najveći strah
veći i od smrti
je strah od zaborava.
Svi znaju da je 5. novembra 1994.
umro Milan
niko ne zna da je 5. novembra 2012.
umro Selim.