Kako se bližim tridesetoj godini, družim se sa sve manje ljudi.
Društvo mi prave samo osobe koje svojim ljubavima daju druga imena.
Imena biljaka, životinja, likova iz pesama i priča, imena koja ih na ljubav podsećaju.
Nekada je jako teško sa njima provoditi vreme.
Nisu imali strog odgoj, pa lutaju i previše.
Zbunjeni slobodom koju imaju, zaljubljuju se na prvi pogled.
Dižu bune i ginu.
Zaista mi je nekada teško to da gledam.
Trudim se da pomognem, ali ne mogu.
Čak i kada znam kako.
Prosto nemaju jak koren, samo prelepe latice.

Što provodim više vremena sa svojim strahovima
to su mi
svi svemirski kauboji,
mali prinčevi sa glavom na šanku,
pustinjski cvetovi,
maslačci, Klare, Dženi
i druga imena
kojima ljubav zovu draži.
Od njihovih padova mi se ne spava.
Budan ih posmatram kako sanjaju i divim im se.
Divim im se, jer moje ljubavi imaju samo jedno ime.