11 nov Svetlo na kraju tunela

Još se nisam propisno ni oporavio, ali kao pravi novinar, pisac, izveštač, svoje novo iskustvo moram što pre podeliti sa vama. Elem, sinoć, dok sam ja gledao svoja posla i ložio vatru za roštilj, u jednom trenutku sam zavukao ruku u đzak da izvadim taluske i kad, gle čuda, nešto me ubode. Kao pravi mačo-muškarac, pravio sam se da nisam osetio bol kada me je dotična osa probola iznad palca desne šake, ispraznio sam đzak i imao šta da vidim, u gomili talusaka razmilelo se preko sto osa, izgleda da sam ja upao na njihovu teritoriju i za to bio kažnjen. Osa k’o osa, ništa strašno, uzeo sam brener i sve ih popalio, shvatite to kao osvetu, za jednog našeg – sto njihovih.

Nakon par minuta naišao je moj komšija da mi pomogne sa roštiljem, nastavili smo sa procedurom stvaranja žara. Vatra se brzo raspalila, osa više nije bilo, ali sam zato ja počeo da se češem kao da imam buve. U početku sam mislio da je to od prašine (celog dana sam gletovao zidove), svrab je bio sve veći i veći. Komšija Nemanja me pogleda i reče: „Mišo, ti bolje da se opereš neki put nego što se drapaš k’o krmača pred parenje!” Malo smo se nasmejali i nastavili sa poslom, još nekih 15 minuta. Svrab više nije bio podnošljiv, podigao sam majicu i video: osip, plikove, crvenilo… više nije bilo nedoumice – to nije dobro.

Seli smo u automobil i uputili se ka Hitnoj pomoći. Kako smo prelazili kilometre, svrab je bio sve nesnosniji, imao sam pritisak u ušima, vid mi se mutio, grlo mi se zatvaralo. Imao sam dva odgovora na to, ili postajem superheroj, neka superosa, pritisak u ušima je onaj supersluh, vid se magli, ali zato vidim 10 kilometara ispred sebe, a grlo se zatvara da bih mogao da proizvedem zvuk na frekfenciji koju samo delfini čuju, ili to, ili sam dobio alergiju na osin ujed i upravo imam gušenje. Tako radi moj mozak u kriznim situacijama. Stigli smo u Hitnu, tamo već sve poznajem, ne zato što sam bolešljiv i metiljav, već zato što mi majka radi tamo. Odmah su me prikačili na infuziju i dali mi još neke injekcije. Ubrzo mi se sve razbistrilo i svrab je nestao. Naišla je Ana, ona je sestra u Hitnoj, a inače je i privatno poznajem. Kako me je ugledala, tako sam video da se strašno zabrinula, pogledala me je i rekla:

–          Rekla sam ti, Stepi, da ćeš jednom da zaglaviš u Hitnoj na infuziji!!!

–          Jeste, Anči, ali ne zbog onog što ti misliš!

Verujem da su svi ukapirali o čemu se radi jer su se svi tako slatko nasmejali, a samo sam ja ležao sa iglom u veni i saznanjem da neću biti superheroj.

Stanje mi se brzo poboljšalo, osim pritiska u ušima (kao da mi je posle kupanja ostala voda u ušima), druge probleme nisam imao, ako izuzmemo i igle u desnoj i levoj ruci. Ipak, morao sam za Palanku, da ostanem do ujutru na posmatranju u bolnici. Nije ni to bilo loše, vozio sam se sanitetom, uključili su sirenu, ti-nu-ni-nu, baš smo brzo stigli. Nije ni tamo bilo loše, doktorka fina ženica, a sestra divna, duševna devojka. Da me nisu ubacili u sobu sa nekim ludim čičom, pitao bih da ostanem još par dana. Celu noć nisam spavao, taj dotični ludi čičica je celu noć dozivao neku Mariju i nekog Radeta, sjajna zabava do jutarnjih časova.

Dočekali smo jutro, doktorka je došla da me pregleda, moj pritisak, koji je inače pri pregledu u Hitnoj bio 50/30, sada je bio 120/80, EKG je bio dobar, skinuli su mi „bromile”, ili kako god da se zovu one igle koje su mi bile u veni. Spakovao sam se, javio se ludom čičici i rekao mu da pozdravi Marijanu i Radeta. Seo sam u auto, došao kući i odmah prionuo na pisanje ovog izveštaja kako bih podelio svoje iskustvo sa vama, verujem da još postoje ljudi koji brinu za mene.

Sada mi je dosta bolje, nego moram na neku dijetu, jedem keksiće, barene krompiriće, pijem čajić i vodicu, ništa egzotično. Sada, koliko ću ovako i da li sam se skroz oporavio, to ne znam, ali definitivno znam da nisam superheroj!!!

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije: regija.ba, deviantart.com