26 sep Svako ima svoju Višnju

Plašim se da ne zaboravim svoju prvu pravu drugaricu, toliko se plašim da stalno pišem o njoj, pišem priče, pišem pesme, gledam njene slike i svakog dana se trudim da je ne zaboravim i svakoga dana razmišljam o našem druženju, o našim razgovorima i o svemu što smo činili da jedno drugo zabavimo. Nažalost, nju sam izgubio, nikada se neće vratiti, nikada je više neću videti, i nikada više sa njom razgovarati. Trudiću se da nju nikada ne zaboravim, ali ću se isto tako truditi da sva velika prijateljstva koja sam imao nakon nje održim, jer sva ostala prijateljstva su prestala zato što svi jednog dana krenemo svojim putem koji nas ovako ili onako razdvaja i vremenom prestajemo da mislimo jedni na druge…

                Vec na poćetku srednje škole sam pronašao velikog prijatelja, prijatelja kakvog ću pamtiti za života, našao sam Višnju. Prijateljsvo je bilo tako veliko da jednostavno nisam mogao da zamislim dan bez nje, toliko smo bili različiti da nas je to isto toliko spajalo i da smo time jedno drugo dopunjavali. Svi ste imali prijatelja u srednjoj školi, sada govorim samo o muškom-ženskom prijateljstvu, po mom mišljenju najsvetijem i najtrajnijem. Neću vam govoriti kakva je Višnja, za mene je najbolja i to je dovoljno, govoriću vam o tome šta se dešava sa prijateljstvom kada se završi osnovna škola, srednja škola, fakultet. Dešava se to da svako ima svoj put, neko ode u drugi grad da studira, neko ode u drugu državu da radi, a neko se oženi, i svi se jedno drugom kunu da prijateljstvo nikada neće prestati i da će se čuti svakog dana. U početku tako i jeste, čuli smo se svakog dana, pa onda jednom nedeljno, pa onda jednom mesečno, pa onda kada se čujemo – čujemo se, a onda se vidimo jednom u šest meseci, izgrlimo, izljubimo, razmenimo par rečenica, a onda ostanemo bez tema za razgovor i osam puta postavimo isto pitanje: „Pa kako si?“ Nismo mi prestali da se volimo, samo sada imamo druge prijatelje i sa njima toliko zajedničkih tema, jer ih zajedno svakog dana proživljavamo. Onda shvatimo da su nam trenutne teme tako daleke, onda se vratimo srednjoj školi i pričamo o svojim najvećim blamovima, onim blamovima o kojima nikada nismo govorili jer smo se stideli, a sada su tako smešni, pričamo o njima naglas i delimo ih sa ljudima koje ne poznajemo. Višnja će uvek ostati moja najbolja drugarica, iako sada imam drugu najbolju drugaricu, iako ona sada ima drugog najboljeg druga.

Nakon srednje škole odeš na fakultet u drugi grad, posle osnovne i srednje škole po treći put tražiš nove prijatelje, sklapaš nova poznanstva. Nalaziš drugu Višnju, koja ti uskoro, ako imaš sreće, znači kao prva, ponovo krećeš iz početka, upoznavanje, druženje, izvesni period koji ti je potreban da zaista upoznaš tu osobu i bezgranično, bezuslovno joj predas svoje poverenje. Napokon si ponovo potpun, ponovo imaš osobu sa kojom ćeš sve da podeliš, dobro i zlo, sreću i tugu, ponovo imaš svoju Višnju bez koje ne možeš, svog velikog prijatelja za života.

Zatim ćeš završiti ili bataliti fakultet, otići u drugi grad, drugu državu, vratiti se kući ili oženiti. Zaklećete se da ćete se čuti svakog dana, i hoćete u početku, a onda jednom nedeljno, pa onda jednom mesečno, a onda… a onda ćete reći: „Neću da je zovem, ne zove ni ona mene!“ Tako ćete se vremenom odaljiti i sve godine prijateljstva vremenom će pasti u zaborav. Posle deset godina naći ćete kutiju sa starim slikama, setićete se starih prijatelja, želećete da ih vidite, pozovete, da se zajedno prisetite mladosti, ali ipak to nećete uraditi jer je prošlo deset godina i vi se više ne poznajete.

Nemojte zaboraviti stare prijatelje, zovite ih kada god imate vremena, zaboravite ponos i ostale gluposti, nađite se na kafi, prošetajte se nekada, razgovarajte o poslu, o porodici, o filmovima ili muzici… jednostavno se družite. I nikada ne zaboravite jedno – čovek je bogat onoliko koliko prijatelja ima, ja to znam, a znate i vi, jer svako ima svoju Višnju!!!

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije: favim.com