02 feb Svake noći pomalo odrasteš

Svake noći pomalo odrasteš.
Onih noći kad se oblaci navuku preko prozora i prikriju mesečinu.
Tad otkrivaš sebe sebi.

I ?

Nema ničeg novog.
Samo zaboravljenog.
Ili onog što si mislio da si zaboravio, a nisi.
Ostalo je da leži i poslušno ćuti.
I dalje si isto dete, kao i godina pre unazad: što se sakrije pod ćebe kad zagrmi, koje uplaši grdnja, mrak kad se zavuče u uglove sobe da sakrije aveti koje sigurno nisu druželjubive.

Sve je isto. Čak i kad odrasteš.

Ko odraste.
Ili bar uverava sebe i druge da je tako.

Na isti način sklapamo prijateljstva, skoro po njuhu.
Sem što malo više zagledamo ispod osmeha. Ne vidimo bogzna više.
I volimo isto. I dajemo se… tek kad taj kupi dete u nama, kad se i ono uveri da je bezbedno izaći, a oslobadjajuće je.
Pobediš strah da bi dozvolio sreću.  Rizik jeste- hrabrosti manjka. Uvek. Skoro…

Otkrij dete u meni, imaš me.
Privoli ga da ti pridje- progovoriće;
Pokaži mi da mogu da ti verujem, da imaš oslonac za mene i biću ja, dete a žena.

Sve je u mehanizmu odbrane.
S godinama se usavršavaš, prikrivaš i onda… Dodješ do toga da moraš da se ogoliš da bi pustio nekog unutra.
Da ne bi ostala sama  pustoš  jer si se udaljio i previše.

Sve tvrdjave se grade da bi se jednom srušile.

Da li… ?

Autorka: Dragana Smiljanić

Fotografije: pinterest.com