03 nov Susret

„Napiši mi priču“, rekao je.

„Kakvu priču?“, pitala sam zbunjeno.

„Neku za dobro jutro i dobar život.“

„Misliš neku ljubavnu?“, nastavila sam.

„Može i ljubavna, ako ću u njoj ja biti glavni lik. Ukoliko me smestiš, na neko crno-belo platno. Mogao bih u toj priči biti zgodan, u elegantnom odelu…“

„Ehej, probudi se! Uplovio si u drugi žanr- zbog tog odela i deset kilograma manje, pa ti mi tražiš, naučno-fantastičnu priču. Takve ne pišem!“

Ispila sam poslednji gutljaj belog vina, uzela sam kaput, namignula mu, i istrčala sam iz restorana.

U detinjstvu smo uvek bili zajedno pod ovim nebom. Često se držao po strani, mali, rumeni, uštirkani dečko. Žmurke su mu bile dosadne. Nikad se nije bavio kolektivnim sportovima, jer su ga roditelji usmerili na časove klavira. Voleo je da čita… ili sam bar ja tako mislila. Stalno su mu virile neke knjige iz torbe. Smatrao je, da njegovi roditelji najbolje znaju šta je dobro za njega. Nikada nije kasnio i nikada im se nije suprotstavljao.

Bila sam drugačija od njega. Umela sam vešto da se sakrijem dok smo igrali žmurke, da su me ta jadna deca tražila po čitav dan. Sa dečacima sam igrala fudbal, padala sam, grizla i udarala ih. Zato su mi na svakoj staroj fotografiji kolena bila poderana. Roditelji su me uvek podržavali, a ja sam znala da je svet previše glasan, da bih čula sopstvene misli. Taj svet, poput javnog mnjenja, večito je komentarisao moje poteze. U početku je raspravljao, zašto mi kosa nije svezana u kiku, zašto ne volim suknje i zašto se družim samo sa dečacima. Kasnije je izgledalo, kao da će taj svet propasti, jer nisam završila studije, nisam se udala, niti znam da uvijem sarmu.

Iskreno, bilo me je briga za takav svet. Za mene je on bio poput cirkuske šatre, u kojoj treba da glumim artistu, koji pravi korake po tankoj žici, onako kako to drugi zahtevaju. Pobegla sam u drugi grad. Sela sam u autobus, koji zaudara na malograđanštinu i više se nikada nisam vratila. Počela sam da pišem i da studiram književnost, jer mi je to najmanje bilo dosadno. Družila sam se sa ljudima koji imaju snove. Prestala sam da igram fudbal, ali mi je ta dečija taktika, da grizem, padam i udaram kad zatreba, ostala do danas.

I eto… posle mnogo godina, u jednom prolazu sretoh tebe, svog najboljeg druga iz detinjstva. Pozvao si me na čašu vina i na preturanje po lagumima prošlosti. Sad si uspešan inžinjer, tvoji su ponosni zbog toga. Međutim, kao da nisi zadovoljan sopstvenim uspehom… možda, jer su ga drugi kreirali, na onoj tankoj žici koja nas je delila. Čitaš moje priče i srećan si, jer sam ostvarila taj luckasti san. Zatražio si da jednu napišem tebi. Možda si očekivao da ću ti u njoj izjaviti ljubav, ili da ću se diviti „tvom“ uspehu? Ipak, ne… ja umem da pišem, ne i da izmišljam. U mom svetu nema ograda i zidova, nema zavesa. U mom svetu, osobe padaju i grizu SAME.

 Autorka: Tijana Banović

Fotografije: favim.com