28 dec Stranac: bezuslovni prijatelj

I believe in the kindness of strangers.

 I do.

I really do.

U životu su nam potrebni ljudi na koje se možemo osloniti. Kojima možemo verovati. Prizvati ih u pomoć onda kada nam je to potrebno.

Ali, šta ako, sticajem nekih manje srećnih okolnosti, i pored podrške dragih ljudi, ipak ostanemo sami? Da plivamo ili da se udavimo u sopstvenoj nesnađenosti. I ma kako da je situacija u kojoj smo se obreli banalna, nama se pomoć čini najpotrebnijom. Banalnost trenutka u kome se osećamo nesposobnim i beskrajno samim ne umanjuje njegovu težinu.

E, tada, na scenu, makar na kratko kao osvežavajući letnji pljusak, stupa ona posebna grupa ljudi. Posebna, zato što ih ne poznajemo. Zato što nisu deo našeg života. Ali su spremni da pruže najveću dobrotu koju ne očekujemo.

Kada sam sredinom oktobra žurila na upis druge godine doktorskih studija, ni slutila nisam da će se taj dan pretvoriti u pakao. Pravo sa posla uputila sam se u Beograd da obavim tu (mislila sam) formalnost. U autobusu sam nekoliko puta proverila da li sam spakovala sva dokumenta i obrasce neophodne za tu priliku i nehotice razmišljala o prijavama sa položenim ispitima koje su već uveliko (nadala sam se) bile u mome portfoliju, u Centru za postdiplomske studije. Na širokim, musavim prozorima autobusa slila se jedna kapljica kiše. Pa još jedna. I još jedna. Ubrzo se nebo otvorilo.

Kišobran koji sam ponela „za ne daj Bože“ uveliko nije služio svojoj svrsi: iskrivljene žice njegovog „mehanizma“ i otpadajuća ručka nisu mogle čak ni glavu da mi zaštite od jakog pljuska i dok sam stigla do fakulteta već sam bila potpuno mokra. No, ne mari, mislila sam, ubrzo završavam, pa ću otići negde na čaj da se ugrejem i osušim.

Nazvali to neodgovornošću ili višom silom, tek slučaj je hteo da se moje nesvesne slutnje obistine. Apsolutno ravnodušna sekretarica uporno je, i pored moje neverice i užasnutih pogleda, ponavljala kako dve prijave nedostaju. I tačka. Nema ih. Tačka. Inače nesposobna da se za sebe zauzmem i branim, a sada shvatajući da ću te ispite ponovo platiti ukoliko ne prikupim dokaze da sam ih položila, uz odveć previsoku cenu školarine, odlučujem se na akciju pribavljanja broja profesorke koja mi je sve ovo priredila. Kada sam, posle bezbroj neuspelih pokušaja, konačno uspela da je dobijem i objasnim u čemu je problem, moj mali dnevni pakao je tek počinjao. Budući da zbog obaveza nije imala vremena da se spusti do fakulteta i ponovo popuni prijave, morala sam lično da odem do nje. Na Novi Beograd. U daleki Blok 70.

Rođenjem, čini mi se, dezorijentisana u prostoru, školovanje u Beogradu doživela sam kao lični izazov. Da, savladala sam ja ustaljenu maršutu kretanja do fakulteta, toliko da sam i žmureći mogla da je ponavljam; no, svako, pa i najmanje, pomeranje sa puta dovodilo me je do paničnog straha od nepoznatog prostora, kao da se nalazim u nekoj njegovoj drugoj dimenziji. Tog kišnog dana uspela sam da, i pored profesorkinih jasnih uputstava, promašim stanicu. Kiša je sve jače padala i nije imala nameru da prestame, a ja sam se, bez i trunke prostorne inteligencije, uputila na sledeću natrag, ne bih li konačno stigla do svog odredišta. Ni sama tačno ne znajući gde treba da idem, shvatajući samo da moram negde da se pomerim, trčim da pređem ulicu na pešačkom prelazu „dok je teleno“. U tom trenutku, primajući dodatna objašnjenja profesorke telefonom i kritike na račun moje nesposobnosti, držeći u jednoj ruci torbu, u drugoj već potpuno beskorisni kišobran, uspevam da svoje sasvim mokro stopalo smestim u najdublju baru na putu: kišobran se konačno raspada i ja ostajem samo sa drškom u ruci. Snažno osećanje bespomoćnosti preplavilo me je i poželela sam da u istu onu baru sednem i glasno zaplačem.

Uvidevši, valjda, moj očaj, jedan čovek prilazi i pomaže mi da namestim kišobran. Tek tako. Nije mu bilo usput, krenuo je na drugu stranu. Ne želeći da prekida moj izbezumljeni razgovor telefonom, smirenim pokretima ruke vraća ručku onoj pokvarenoj spravi koja je trebalo da me zaštiti od kiše. „Polako“, kaže. Ništa više. „Hvala“, uspevam da šapnem, ne podižući oči od stida i besa. Nisam zapamtila ni kako izgleda taj potpuni neznanac, koji me je tog tmurnog dana vratio na kolesek. Do srži dirnuta ovim jednostavnim gestom ljubaznosti, znala sam da će sve biti u redu. I bilo je. „Formalnost“ zbog koje sam se obrela u Beogradu završila se u narednih pola sata i dok sam trepnula vozila sam se natrag, u svoj grad.

Svima nam je potrebno da verujemo kako u svetu u kome živimo ljudskost, ta elementarna čovekova osobina, ipak nije nestala bez traga. Setila sam se toga kada sam nedavno pridržala jednog deku koji se u autobusu zamalo srušio ili kada sam zbunjenim stranim turistima na svom osrednjem engleskom objasnila, kad niko drugi nije hteo ni da ih pogleda, da „sedamdeset kec“ ne staje na Trgu, već na Zelenom vencu. Meni je potrebno da verujem da smo, pod svim maskama otuđenosti, u dubini duše i dalje ljudi.

A vama?

 Autorka: Milena Malešević

Fotografije: whicdn.com, blogspot.com