29 jan Stomak

     Ljubio sam joj stomak. Polako, natenane, komadić po komadić kože, ne želeći da išta izostavim. Neka pomama da to radim uhvatila me je od kada mi je prethodne noći rekla da je trudna. Sreća, ushićenje, zbunjenost, radoznalost i štagod još, što nisam odmah razumevao ili prepoznavao u sebi nagonila me je da balavim po njenom stomaku.  Uporno sam to radio, ne odustajući, a njena saučesnička ruka u ovoj mojoj ludosti s vremena na vreme zavlačila se u moju razbarušenu kosu. Sačinjavali smo krug, nas dvoje i ta kamara ćelija u njoj. Mirna ruka na mom potiljku, moje usne na njenom pupku, to mitološki nestvarno bezličje u njoj, pun krug. Rekla mi je da sam smešan, iako znam da to nije mislila. Bio sam smešan i patetičan, to da, ali ona to nije mislila, jer se predavala tom tek ustanovljenom hiru bez imalo čuđenja. Uživala je što njeno telo poštujem kao kakvu relikviju i što sa takvom religijskom posvećenošću i strahopoštovanjem ljubim oltar njenog tela. Raznežen, lud, šaputao sam nerazumljivo neke skroz nepovezane reči obećanja, zakletvi, uspavanki, želeći da me to bezobličje, bezdušje zapamti, nekako iskonski, jer ako nju zna po sokovima, mene bar tim vibracijama. I uspevao sam, na kratko, da se povežem sa njima dvoma, njom uobličenom i tim bestelesnim čvorom.

Divio sam se tome što smo nas dvoje, saplemenici i ispisnici, potičući iz civilizacije dvonožnih rušilaca, uspeli da stvorimo nešto ili nekog, čiji se oblik još stvara, čija težina polako nastaje i čije će narastanje postati vidljivo kroz raztezanje utrobe moje voljene žene. Palo mi je na pamet da su maškare počele. Neočekivano oboje smo se našli u začetku naših novih uloga. Njena mimikrija je već počinjala, ne telesno. Mirnoća, ozbiljnost, potpuna prepuštenost i pomirenje sa prirodom, ali i odsustvo straha u njoj, govorili su mi kako je počela da postaje nešto drugo, što prosti oplodilac ne može da sagleda bez strahopoštovanja. Ulazila je u drugo stanje. Moćnija i lepša nego ikad. Naravno, preterujem. To “ikad” je u glavama, kao priloška odredba za vreme, neko vreme neograničeno, bezpostojno, prisutno vazda. Želim da verujem da sam je poznavao i voleo i u prethodnim životima. Ali nisam. Takva, silovitija i krhkija, bila mi je lepša, no što sam je pamtio za to kratko vreme koje smo proveli zajedno. Znaću kasnije da ne grešim. Pomahnitalo smo se dodirivali u to vreme. Pomislio bi neko da smo vodili ljubav, što bi po terminologiji celog sveta koji nas je okruživao i bilo tačno, ali za nas dvoje, ne. Bilo je to vođenje sreće, samozadovoljstva, ostvarenosti, demonstracija sile naših telesina. Priznajem, bilo me je strah da u nju uđem ponovo. Činilo mi se kao da skrnavim svetost postojanja naše gromuljice, ali ne samim svojim prisustvom u tajanstvenim i skrivenim odajama ženskog tela u kojima kao uplašene zverčice čuvaju svoju žgadiju, već što nemoćan da se ne prospem u njoj, nisam mogao, a da na neki, suludi, umnobolni način, ne uvredim to ostvareno svoje seme u dubini mekanih prevoja unutrašnjosti moje jedine crkve. Bilo je u meni i malo tuge što, sada skroz uveren da će se to desiti, nisam mogao svaki put pomoći u oubličenju života. Ali njeno telo se zaključalo i pritajilo, zaštitnim mehanizmima. Ničeg oplođujućeg više nije bilo. Neka je. I treba. Kao da sam mogao da naslutim i vidim, iako ni sa čim to ne mogu da potkrepim, kako je počela delati po nekim novim shemama, naterana salvom hormona da se iz rigidne uspavanosti drmne u rasprostiruću plastičnost. Ako bih morao da kažem šta sam najviše osećao u tim trenucima, morao bih da priznam da je to zahvalnost. Zahvalnost jer me primila u se, uspela da se odbrani od mojih usiljenih nasrtaja, kojima sam nadomešćivao neiskustvo, ili bar to želeo, navela me na put uživanja, a ne tek pukog pražnjenja. Pomogla mi je da pobedim jalovost. Taj vazda prisutni bauk u mom telu. Moja plodna oranica, i ja, njen gegula. Tako sam nas zamišljao.  Ljubio sam je i dalje. Po, kao testo naraslom, jedva vidljivom stomačiću, pa po zategnutom, čvrstom stomaku, jednakim ushićenjem, ludošću i žarom. Nisam ni pomišljao da će splasnuti, da će se okončati to vaznesenje, koje sam želeo da ide do neba. Kao mali breg  naše usamljenosti od sveta.

      Posle tog imala je jos dva “spontana”. Rogobatno, nespretno i čak sa nagoveštajem nedoraslosti, neodgovornosti i prebacivanja, činio mi se taj izraz. Bili smo mladi i glupo navikli na svoju dokazanu plodnost. I tek sada, kada ih svo troje vidim, kako blentavo postoje, mirišljavi, nežni, tanušni i zaprepašćeni i oduševljeni svetom, zaboli me ona smrt što je mesto života nastupila prvinom.

      Nisam prestajao da joj ljubim stomak ni tada, ni drugim prilikama, kada je postajala praiskonska pećina u kojoj su se skrivali prvi ljudi. I sada, nekad, raznežen njenom nagošću i preplavljen stvaralačkim kaprisom i donekle verskom strašću, krenem ka blago opuštenom stomaku i nešto omlitaveloj koži na njemu. Usne mi lako uranjaju. Njena ruka me uvek prati, kao ruka arhonta na temenu sebra, poklonjenim i skrušenim pred nezamislivom silom života. I smrti.

Andrija Jocić

Fotografije: pryncepality.com, healthbreaksloose.com, blog.sfgate.com