Sto grama morala, molim!

24. oktobra 2017.

Posvećeno učesnicama grupnog četa na viberu

„Profesorka, a šta su to lažni moralisti?“

Upitao me je Dušan, iz prvog četiri, ozbiljnim tonom.

„Mislim, šta se sve podrazumeva pod tom sintagmom?“

Dodao je u stilu „mislim znam ja ali me zanima Vaše mišljenje.“ Napravila sam dramsku pauzu, kao da uzmem vazduh (mislim da provaljuju da to uvek radim kada brzinski smišljam neki diplomatski odgovor na njihova pitanja tipa „mislite da ovde mladi ljudi imaju perspektivu?“ i slično). U toku te pauze u glavi mi se prelistao čitav album sa slikama ljudi čije bih face mogla staviti umesto objašnjenja pojma „lažni moralisti“. Htela sam da mu kažem:

– Vidi, lažni moralisti su svi oni koji ti neprestano drže predavanje o tome kako bi trebalo da živiš. To su oni samozvani bogovi i sudije koji misle da imaju prava da, mašući zbirkom izmišljenih pravila za život , komentarišu tvoje postupke i odluke. To su oni što cokću kada ponedeljkom dođeš kući posle dva, što se zgražavaju što si se razvela ili što se, ne daj Bože, nisi udala, a već ti je „skoro trideset“. To su oni što se krste što još nemaš dece, to su oni što se sablažnjavaju kad izbaciš fotku na društvene mreže…to su oni što rade duplo, ma stoduplo gore stvari od tebe, ali uvek imaju neki izgovor, jer „nije isto, ja sam to uradio zbog toga i toga… a ti tek tako, iz dosade, c, c, c…“ i tako redom…

Ali se ugrizoh za jezik.

milica.zivkovic.blacksheep.rs

„Dušane, lažni moralisti su ljudi koji ne smeju da žive kako žele već onako kako „treba“ i „mora“, kao na primer oni junaci u delima Laze Lazarevića ili Bore Stankovića. Ostaju zauvek rastrzani između svojih želja i mogućnosti i u svojoj nesreći, iz sopstvene nemoći i straha komentarišu druge ljude i njihove živote“, rekoh u jednom dahu.

Vraćajući se kući toga dana, razmišljala sam o svim tim ljudima kojima posvećujemo svoje vreme. U tim danima, kada analiziram odnose, dobijem nagli napad panike. Neki čudan osećaj nepripadnosti. To je valjda posledica tog „svetskog bola“ koji za trenutak osetim kada pomislim čak i na one bliske ljude koji se stalno boje da dišu punim plućima. Na sve svoje drugarice koje se ne šminkaju „jer muškarci ne vole prenapadnu šminku“, koje se previše šminkaju „jer muškarci vole nafurane“ koje ne jedu „jer momci ne vole debele“, na sve svoje drugare koji nose tesne farmerke „jer je tako moderno“, na sve svoje prijatelje koji ne govore da su gej jer „nije društveno prihvatljivo“, na one koji se ne smeju glasno „jer neko smatra da je to nevaspitano“, na one koji se žene i udaju „jer šta bi drugo radili, a i njihovi misle da tako treba“, na one što trpe batine jer „ko sad da se razvodi“ i tako dalje. A opet, svi oni često, iza leđa ili u lice cokću i negoduju jer „imaš dvadeset i osam i i dalje izlaziš i govoriš reči „simpatija“ i „kombinacija“ i „zajebancija“ i nosiš rokovnik sa srcima i čupavu hemijsku…zar ne misliš da je vreme da se „središ“. I onda dobijem još jedan nagli napad panike, jer neću uspeti sve svoje učenike da naučim da ne slušaju sve te „dušebrižnike“ i da svakoga dana dišu svom snagom. Da donose odluke i preuzimaju odgovornost i za dobre i za loše poteze…da idu „u pravcu u kome raste njihov strah“. Jer postoje uvek ti neki ljudi koji će se zajedno sa tobom smejati, sa kojima ćeš se grliti do iznemoglosti i pričati o tome koliko je život lep. Jer on zaista jeste tako prokleto lep u svojoj nesavršenosti. I koliko je divno zaspati u nečijem zagrljaju, koliko je lepo otići iz tog istog zagrljaja, ako prestane da prija, i biti sam. Koliko je lepo voditi preduge razgovore o smislu i besmislu, koliko je lepo imati grupni čet sa nekim novim ljudima koji su ti za pet minuta postali kosmos (pa nek traje koliko god) i koliko nema pravila i koliko ništa ne mora i ne treba osim onoga što te čini srećnim ili makar približno onome što se zove sreća. I na kraju, ti što cokću, cokću da ne bi zaplakali. Jer sve bi dali da makar jednu noć imaju dovoljno hrabrosti da se poigraju sa životom i prevare ga. Ne znaju da bi uštedeli na bromazepamu kada bi ujutru bar pet minuta pojačali muziku na maksimum i odigrali na omiljenu pesmu i bili to što jesu makar u svoja četiri zida.

Autorka: Milica Živković

Fotografija: favim.com