Starost

28. februara 2017.

Smrt je neminovna.
Ovo sam čula nebrojano puta.
Svi ćemo umreti.
Kada dođe momenat, ili godina, ili decenija u kojoj moje noge postanu grančice a ne stablo na kojem može da se nosi moje telo, kada me izda pamet i pamćenje, pa zaboravim omiljenu šolju ili da li je nedelja ili sreda, da li će biti bilo šta bitno osim živeti?
Pišem da bih disala. Da se smirim, da ne gledam.
Kada kucne čas, i desi se što se desi, kako stajati na nogama i reći “to je u redu”. To je život. Samo smo ljudi, od krvi i mesa, tako mora.
Pa, ako mora, zašto je tako teško?

Stanem pored vrata, da ne vidim unutra, i dam sebi pet sekundi da se pripremim, a onda kročim lagano, dugo kao svemir.
U četiri zida, svetla prostorija i šest kreveta. Svaki za po jednu slomljenu dušu. Bolest im se u kosti usadila i život ih napušta. Sami su sebi ogledalo onog drugog.
Teško je preći prag, skloniti pogled, i reći samom sebi da im je vreme došlo. Steglo ih je za vrat i nemaju gde dalje. Ostao im je taj hladan bolnički krevet i tužna istina da ispod čaršava imaju pelene. Deca smrti.

Moj deda je tu. Baba ga je prestigla pre par godina, ona nije uspela do bolnice.
Ne priča, ne može. Šake su mu hladne, i sa tragovima probodenih igala. Svuda pomodrele tačke, promašili su venu.
Na jedno oko ne vidi odavno, mozak ga je izdao pa se telo odupire osnovnim radnjama. Bitka se vodi za preostalo malo svesnosti i pokreta.

Sedmi dan je ovde. Plašim se svakog dana, a ne znam ni sama kako je njima. Kako je znati svakoga dana da ti je došao kraj? Da više nećeš poljubiti svoju ženu, stati na noge, reći ono što želiš, da si ostao sam.
Sami se i rodimo, sami u umremo, čak i među svim ljudima ovog sveta, jer kada se zaleti, ona nemilosrdna Smrt i zada ti poslednji udarac, niko drugi ne odlazi sa tobom, osim tebe.
Pa šta je onda poenta? Koji mi to cilj imamo, dok nam noge postaju staklene, da nam se oči zamute, dok ne možemo sami da ustanemo, pa ne jedemo, koji mi to cilj imamo? Kada ćemo svejedno svi da umremo.

Ja ovde delujem najuplašenije. Bojim se da ne zaplačem, da mi suze ne krenu, pa me bude sramota, a njima teška misao da su doživeli da ih neko sažaljeva.

Ne plašim se smrti, nikada nisam. Ali plašim se bespomoćnosti. Tih momenata kada si toliko malen na ovom svetu, da moraju tuđe ruke da te nose, da te hrane, da te presvlače. Plašim se da će reči da me izdaju, pa nikada neću izgovoriti svim onim ljudima, koliko ih volim. Da će ruke da otežaju, drhtave da se drže poput ukrasa u krilu.

Šta je poenta svega ovoga, ako svakoga od nas čeka krevet. Jedan po jedan. Svako sa svojom srećom, ali sa istim završetkom.
Kao da nije dovoljno živeti ovako, samo i bez bolesti. Kao da nam treba da nas pod stare dane boli još više.
Šta ako prolupam? Pa mi gluposti prirodno izađu iz usta, i samu sebe ne razumem?

Srce mi se steže. Gledam u oči koje me jedva vide. Gde nam nestane duša, kada se telo oprosti od života?
Stežem ramena, i grlim se nesvesno jednom rukom, željna da izađem. Da odem sa tog mesta, što pre.
A kada osetim svež vazduh, u tugu se utopim, i ostajem tako neko vreme, svesna svoje smrtnosti, beskrajno nesrećna jer ne mogu ništa da uradim.

Sve nas to jednog dana čeka, zato držite ruke koje volite blizu, i govorite ono što mislite, jer na kraju nam ne ostaje ništa osim znanja da li smo bili srećni ljudi ili ne.

Autorka: Sonja Balaban

Fotografija: tumblr.com

starost-blacksheep.rs