A šta kad godine prođu, Marina?

13. avgusta 2018.

Ako tvoja lepota prestane, šta ćemo kad tvoj osmeh izbledi pred iskušenjima života. Kada te napuste svi strahovi i konačno rešiš sa budeš slobodna? A za to već bude kasno… Ili pak, rešiš da se predaš životu i uživaš u njemu.. a godine prošle Marina. Šta onda? Hoćemo li onda reći godinu su krive, bili smo deca, nismo mogli znati. Da li će i tada potočić neadekvatno sačinjenih argumenata proteći ponovo kroz naše živote.

Da? Zapravo ne Marina, on nije ni prestajao da teče. Kad god bih poverovao da je presušio, ti bi to opovrgla. Šta kad sećanja izblede Marina, kad samoća nadvlada i ljubav postane najveći poriv? Šta Marina?! Šta?!! Je l’ ćeš i tada da samo zariješ glavu u moje grudi i počneš da plačeš? Je l’ ćeš se i tada otrgnuti iz zagrljaja i otići kao onda? Kog ću ja voleti onda, kad prođe naše vreme, ludice?

Marina, šta onda kada se ponovo zaljubimo u život? U ljude, u nadu? Da, u nadu, da ćemo se ponovo sresti. Je li dokle ti misliš ovako? Pa nećemo zauvek imati dvadeset. Dokle da čekamo, ili dokle da se čekamo? Znam, znam, sve sam to već čuo. Mladi smo treba nam vremena… ali ja te pitam samo jedno.Šta kad godine prođu, moja Marina? Hoću li i onda reći moja? Ili ćeš samo biti jedna blago iskrivljena linija na usnama koja simbolizuje osmeh koji odiše nostalgijom.

Ja sam sanjar, Marina. Verujem u bajke. I verujem u živeli su srećno do kraja života. Ali samo s tobom, ne zaboravi to.

Autor: Nemanja Tonić