22 jan Srodna tela

Ne mogu da vratim film o tome gde me je navatala ta priča o srodnim dušama, ali sigurno sam se naprimala na nju prve sekunde. Kao i svi. Kao i svi mladi. Naivnost, romantika, idealizacija, vera u sebe bez ikakve zaleđine i podloge, samo onako… Arogancija mladosti. Kad se dovoljno natovariš iskustvom, to se onda zove samopouzdanje. Ali najčešće mladost samo otpadne, a sve što ostane je arogancija.

Još niste upoznali svoju srodnu dušu? Drugu polovinu mitskog bića presečenog na dva dela osuđena da se traže, nikako da pronađete? Još ne? Možda ste izgubili svoju najveću ljubav, to jest imali ste sreće, pa je vaša druga polovina umrla ili je neko drugi osuđen na osrednjost u braku sa vašom najvećom ljubavlju?

Ili ste u braku sa voljenom srodnom dušom i sve je super. Ah, to znači da još niste nagazili na sedmu godinu braka, minu koja razori barem svaki sedmi brak. Ili je vaša srodna duša puno mlađa od vas, pa još nije prikupila svoje breme iskustva, osetila svoju potrebu za transformacijom, koja neminovno nosi originalne ideje o srodnosti duša.

Drage nežne ljudske duše, sklone zabludi, pre nego spoznaji, jer spoznaja je neprijatna i do krajnosti uznemirujuća i egorazarajuća rabota, a zabluda je nežna, maštovita, inspirativna. Drži vas u nadi, brani vas od razočarenja, a plaća se odloženo. Od udobnog života u prijatnim isparenjima zablude stradaju mentalni kapaciteti i intelektualne sposobnosti, a emotivna demencija je garantovana u startu. Vaš psihološki prostor je deponija opasnog otpada, dragi uživaoci zablude. Navučeni ste na iluziju, najjači i najsmrtonosniji otrov koji postoji. Verovatno vam nema spasa, ali ipak ću vam reći:

Traganje za smislom života je gubljenje ovo malo dragocenog vremena koje nam je dato za boravak u telu i za akciju. Osim toga, svrha života je življenje i baš je tako razarajuće prosto kao što zvuči.

Srodna duša, vaša druga polovina, ne postoji. Priča je lepa, ali ona samo simbolizuje potrebu za ravnotežom muškog i ženskog principa u nama samima. Teoretski, možemo da budemo savšeno srećni bez srodne duše, čak uopšte bez ikakve “ljubavi”. Praktično, ne možemo uopšte da budemo srećni, jer smo sreću definisali posedovanjem stvari koje ili ne postoje (prava ljubav, smisao života, mir u duši) ili ne možemo da ih dosegnemo u mladosti, kad nam je vrlo bitno da budemo srećni. Mladost nije predviđena za sreću, nego za najdublju patnju, zato što smo u mladosti sposobni da očajavamo a da telesno preživimo, iz prostog impulsa koji mlad život, sila što raste da dosegne zrelost, nosi sa sobom. Tu silu treba da smeni mudrost, koja nema nikakav impuls telesne prinude na život, ali poznaje sposobnost raspolaganja svim svojim moćima u svakom trenutku. E, to se obično ne desi, nego sila života u opadanju ne pronađe nikakav oslonac u sili života u razumevanju, pa samo umremo.

Čovek je telasan, seksualan, ranjiv, kratkovečan. Viši nivo egzistencije bića može da dosegne svojim nesavršenim aparatom upražnjavajući telesnu inteligenciju, dopuštajući otelotvorenje duha i oduhovljenje tela. Ne treba mu nikakav link za to, ni Buda ni Hrist, ni hramovi ni molitve. Njemu, mislim, tom čoveku koji je u stanju da shvati kako je sve telesno.

Jedino što tog čoveka nećete sresti u ogledalu, niti je on vaša srodna duša, niti vaš bračni partner, a bogami ni vaša izgubljena najveća ljubav.

Taj čovek je vaše srodno telo. Ono koje zna šta mu je činiti. Poznaje svoje performanse, uzima svoje zadovoljenje, koristi svoje kapacitete, reaguje spontano i adekvatno. Takvo telo se lako služi mozgom, brzo se adaptira i još brže uči. Takvo telo ne traći vreme, ono ga koristi i zbog toga ume da sačeka mirno pravi trenutak za delanje i da ga onda ščepa elegantno poput mačke u skoku. Takvo telo poznaje i primenjuje razne telesne discipline, ume da korača, da se šunja i da igra, da skače i trči, pravi most i dubi na glavi.

Povremeno me dotakne i zanese moje srodno telo, posluži se mojim prstima da prospe neke reči, a služi se i ostalim mojim udovima i organima na način koji izaziva ekstazu, sreću, mir. Silno žudim za njim, ali nisam uvek spremna za njegov dodir. Ometaju me iluzije koje nameće svakodnevni život u mašini za mlevenje mesa, zaboravim da izbegavam noževe i zupce, podlegnem nadi da ću uhvatiti smisao, ma samo što nisam… Susret sa drugim srodnim telima u kojima prebivaju nežne hrabre duše koje žude za razumevanjem, više nego za pravom ljubavlju me raduje i osnažuje onu prihvatnu silu silazeće mladosti. Mudrost obitava samo u srodnom telu.

A ljubav je kad moja mudrost poseti tvoje srodno telo, ili kad tvoja mudrost pronađe podršku u mom srodnom telu. Mudrost je telesna, ljubav je telesna. I oh, svetogrđa najgoreg i huljenja neviđenog: duša je telesna. Tako se prepoznajemo i tako smo u stanju da razmenjujemo mudrost.

Osim kada nismo.

Lakše je maštati nego uviđati. Ugodnije je verovati nego znati. Nada nas čuva od zamki očajanja, zamkama nečinjenja. Život koristi naša tela, a vreme ih odbacuje i zamenjuje. Uzalud se bojimo smrti, uzalud tražimo utehu u filozofiji. Filozofija nije za kukavice, mudrost nije za slabiće. Srodno telo nije za tragače za srodnim dušama.

Arogancija bez pokrića mladosti? Duša bez tela.

Samopouzdanje bez tereta iskustva? Život bez smrti.

Za svako pitanje postoji iluzija, zato što je lakše prihvatiti bilo kakav lažni odgovor, nego istinu da nema odgovora.

Autorka: Aleksina Đorđević

Fotografije: favim.com, favimages.com