09 jun Srbijanka Stanković: “Osmeh spašava moj svet!”

Srbijanka Stanković je mlada književnica i autorka kolumne Askine arabeske. Svakog ponedljka nam izmami osmehe svojim pričama iz spektakularne provincije. Urednica je dva portala, mnogima je desna ruka i pojas za spasavanje. Osmeh je njen lajtmotiv. Zbog brojnih fanova još jednom naglašavamo da je srećno udata i da voli jednog Žmua 🙂

Urednica si na dva portala, reporter iz P., osvajala si brojne književne nagrade, kuvaš najbolji pasulj i stižeš da obaviš sve one male stvari koje čine život kvalitetnijim. Kako uspevaš da budeš  “super žena”?

Mislim da je ključ u nezaposlenosti. Ha ha! Šalim se. Nedisciplinovanoj, kakva sam, fiksno radno vreme bi uredilo život i, verovatno, “izoštrilo” super moći. Mislim da je svaka žena u Srbiji danas super žena. Ukoliko želiš da se ostvariš kao supruga, kao majka, kao kćerka,  kao prijatelj, ukoliko želiš da “izgradiš karijeru”, kako se to sad moderno kaže, moraš da imaš super moći. Da si srećan, a svi oko tebe zadovoljni – to je najteža stvar na Balkanu.

A što se tog pasulja tiče, dezinformacija. Prema Žmuovom svedočenju, najbolje kuvam kafu.

Kako si došla na ideju da pišeš kolumnu “Askine arabeske”?

Omaklo mi se. Napisala sam pilot – tekst o svom spektakularnom životu u provinciji, “Ovde je osmeh događaj” i uredništvo je prepoznalo moj potencijal za promovisanje takvog načina života. Ha ha!

Mnogo je interesantnija priča kako su Ovčice pokušale da krste kolumnu “Crna udOV’CA”. U tom trenutku bilo je to previše crnog humora za moj brak. Ha ha! Mozganje nije dugo trajalo za jednu plavušu – sinulo mi je: Ko je najpoznatija ovca u našoj književnosti? – ASKA! Šta ona radi osim što je crna ovca? Igra.

Arabeska je pokret u baletu gde balerina graciozno podiže nogu u vis i balansira na jednoj nozi. Mislim da mi se dopala ideja o ravnoteži. Otud – Askine arabeske.

Koliko ima realnosti, a koliko fikcije u tvojim tekstovima?

Sve što sam izmislila ostvarilo se – sve što se “stvarno” dogodilo, izmaštala sam. U svakom tekstu postoji ona jedna tačka od koje sve počinje. Uglavnom su ta zrna realnog “okidači”  za razmišljanja upravo o stvarnosti, o našem društvu, o svetu oko nas.

Ovo zvuči kao rečenica iz udžbenika, pa mu moram naći pandan u još jednoj anegdoti. Moja porodica i prijatelji su već navikli da svaka rasprava sa mnom počinje i završava sa: “Pazi šta pričaš, ću te turim u novine!”

Koja je razlika između tvojih umetničkih tekstova i tekstova koje “pišeš za novine”?

Razlika je u formi i u “čitljivosti”. Mislim da će svakom biti lakše da pročita i razume “Arabesku” pre nego neku od mojih priča, ili pesama. U kolumni pišem “o ozbiljnim stvarima na neozbiljan način”, u pričama ne mogu da pobegnem od ozbiljnog. Ali opet – to su samo dva različita izraza jedne iste ličnosti, ne može biti velike razlike, zar ne?

Odavno sam stekla utisak da su “reči tvoje igračke”, da su retki dani kada nemaš inspiraciju, ipak… Moram da te pitam, na koji način vežbaš prste?

Ovo je podmetnuto pitanje o inspiraciji. Kada uspem da se otrgnem svojoj lenjosti i prestanem da razmišljam o tome kako mi je sve ostalo “preče”, pišem. Najjednostavnije mogu da predstavim to ovako: ja sam lenjivica koja ne voli da govori ili piše o tome zašto piše. Jedan razlog je taj što je to najranjiviji i najdublji sloj moga bića, a drugi što ni sama ne smem da putujem toliko duboko u sebe. Još.

Širiš ljubav u vremenima kada retko ko o njoj govori. Da li herojski osmeh može da spasi svet?

Ne znam da li je herojski, ali osmeh spašava moj svet. Naravno da živimo u vremenu u kom se retko o ljubavi govori, ali i na to vreme je došao red. Od ovog, verujem dublje ne možemo, ali zbog toga ne očajavam. Da citiram svog omiljenog junaka Čvarkova: “Ma neće nikad odskočiti dok ne dodirne dno!”

A kako ćeš u vis nego sa osmehom?

Kreirala si jedan koncept koji je jako zanimljiv ljudima. U redakciju je stizalo bezbroj pohvala. Mnogim ljudima je čitanje kolumne “Askine arabeske” postao jutarnji ritual ponedeljkom. Koliko ti ovakve pohvale znače i kako se boriš sa popularnošću?

Najdraže mi je bilo kada mi je jedan čitalac napisao da “jedva čeka ponedeljak” i da mu je zbog “Arabeski” to omiljen dan. Priznajem, promeniti status omraženog ponedeljka bar jednoj osobi deluje podsticajno. Pohvale mi mnogo znače, ali mi samokritičnost ne dozvoljava da do kraja u njih verujem. Šta god radio, mislim da čovek nikada ne treba da poželi da dostigne svoj vrhunac. Moja želja je uvek neprekidan rast.

O ovoj “borbi sa popularnošću” ne bih znala šta da kažem. Ne prepoznajem sebe kao “popularnu”, posebno ne u današnje vreme kada se popularnost najlakše stiče nekvalitetom.

Moja borba je i dalje ista i odvija se u meni samoj.

Aska pleše od septembra prošle godine. Šta je sve promenio taj “ples”?

Promenio je mene. Verujem da je za početak to dovoljno.

Jednom si napisala da si ludi optimista i da si samoj sebi pojas za spasavanje. Otkrij nam tajnu održavanja na vodi.

Nema tu velike tajne. Svaki čovek je jedna borba. Mi stalno nekako zaboravljamo da sami snosimo odgovornost za svoje živote i uvek nam je neko drugi kriv. Društvo koje krivimo za naš loš život sačinjeno je od ljudi, a ne od medveda, dakle problem je u nama samima. Ili ćeš promeniti situaciju u kojoj se nalaziš ili ćeš promeniti ugao gledanja. Sve ostalo je tupkanje u mestu ili korak unazad.

Ovde smo se dogovorile da nema pitanja o inpiraciji. Zato nam reci gde je Kongo?

Kongo je u slobodi, sloboda je u Kongu. Kongo je izdizanje iznad svakodnevice. U vanvremenskoj ljubavi. I u vanvremenskom pisanju.

Tekst  “Jer mora da se živi” je jedan od tvojih najčitanijih tekstova. Da li je razlika između “moram” i “želim” u zemlji Srbiji ista kao razlika između “jer” i “je l’ ”?

JeR to hoćeš da me pitaš kako sam? Lepa je ovo paralela. Trebalo bi da se svako “moram” pretvori u “želim”. Svet bi bio mnogo lepše mesto, lakše bi čovek živeo sa čovekom, i sa samim sobom. A možda bi se desilo i da prelista gramatiku.  Vidite, nepoštovanje prema maternjem jeziku je nepoštovanje prema sopstvenom narodu i sebi. Sve dok je tako, ne možemo tražiti da budemo poštovani, niti da nam bude bolje. I sve će nam uvek biti “moram”.

Šta novo možemo da očekujemo u tvojim narednim tekstovima?

Ne znam, moram da pitam komšiluk.

Zašto si ti crna ovca?

“Žena koja ide za gomilom obično neće stići dalje od gomile. Žena koja hoda sama će verovatno dospeti tamo gde niko pre nje nije kročio.” – Zato si ti crna ovca.

Ovu posvetu mi je nedavno napisala mama, a kao što se zna: možda nisu uvek u pravu, ali majkama se mora verovati.

Tijana Banović

Fotografije: Miloš Stanković