U principu nema razloga da spuštaš pogled i da ćutiš. Znam da sam ti dovoljno lepa i da voliš da me gledaš.

Volim što smo ovde ovako zajedno. Tako smo hteli.

To što te pitam šta ti se desilo, ne radim zato da bih ti iznova otvarala rane.

Želim da znam ko te je slomio. Želim da znam šta ti se desilo i izvajalo te u osobu koja si sad.

Jer, vidiš, da ti se to nije desilo, mi ne bismo ni bili ovde. Da se meni sve to nije desilo, ne bih bila sada tu, kraj tebe.

Dakle, sve je vodilo ka ovome. I kad razmisliš, sve je imalo neku svoju svrhu u namenu i nešto zbog čega je bilo dobro. Da smo sada tu. Zajedno i sami. I da nam je lepo.

Lepo smo se (s)našli. Nismo deca, da bi ovo što sada radimo izgledalo pogrešno.

Sećam se kada mi je mama moje najbolje drugarice, jedna od najboljih žena na svetu, rekla kako je, najiskrenije, za svaku uspešnu vezu, a kasnije i brak, najbitniji seks.

Ja sam se naravno skamenila i nasmešila onako kiselo, malo zato sto me je bilo sramota, malo zato što joj uopšte nisam poverovala. Rekla je da su važni i razgovor, međusobno razumevanje, tolerancija i kompromis, ali da su jedan emotivni odnos i njegova komunikacija nešto mnogo složenije, tako da je nekad potrebno da se sve postavi na malo siroviji nivo.

Na kraju, kada stvari postanu teške, ali i kada je lepo, važno je da imaš nekoga sa kim možeš da se glupiraš. I da te ne bude sramota. Da se ne stiskaš. Da se samo prepustiš. Nekoga sa kim možeš da budes sav svoj. Nekoga ko te prihvata.