17 jan Slatki ukus detinjstva

Pokušavam da ne mislim, da ne sanjam, da se ne sećam, ali i najmanja sitnica i najveća krupnica, svaki pogled, svaki pokret i sve slike sećaju na moje Prokuplje.

Ovaj što sedi pored mene u gradskom prevozu isti je kao moj kum; šta li radi… čuli smo se sinoć, a danas bih sa njim u kafanu, u biblioteku, bilo gde, gde bismo se samo smejali. Ulazi i Deki (kum mog kuma), koji sa vrata širi ruke, diže obrve i kaže: „Je l’ ti rekla pijana budala šta je sinoć radila?” „Laže, kume, a pravo da ti kažem – imao sam i neki prekid filma, a znaš li biser za Dekita …” Ulazi i Bičko sa trećom pričom i počinje ludilo. Moja stanica, kad pre?

Prelazim ulicu, vidim kuću, ista kao Vasiljkina (baba iz mog komšiluka), čija je kajsija, opasana visokim zidinama i zaključana kapijom sa šiljcima, bila veliki izazov i pravo iskušenje. Dugo smo čekali da požuti, zelenu nije smeo niko da dira. Stiže vest da je kajsija spremna za slasno uživanje balavih klinaca. Znali smo da nas baba Vasiljka gleda, ali tada nismo znali da je njeno srce bilo ispunjeno sećanjem na njenu decu i unuke, koji su na nekom drugom mestu brali neke druge kajsije, u dvorištu neke druge babe.

Vratiš se u detinjstvo, u neka lepa, čista, bezbrižna vremena. Kradeš kajsije, a u stvari postaješ bolji čovek, učiš da budeš strpljiv i da sačekaš pravi trenutak da slast bude prava, a pocepane pantalone i batine nevažne, ako si osetio sreću u trenutku odrastanja.

Kupovali smo baba Vasiljki hleb i mleko, slušali je, znali smo da joj nešto dugujemo. I evo sad, posle toliko godina, znamo šta je to.

Posle smrti baba Vasiljke kapija je ostala otvorena, kajsija je postala dostupna svima. Nije više bila slatka, možda zbog toga što nije bilo izazova, što su neki mlađi brali zelenu, a mi stariji postali zreliji i okrenuli se drugačijem voću, u koje smo se zaljubljivali i koje se tada držalo za ruku.

Stigoh u firmu, kad pre? A gle, ovaj moj kolega liči na Simu Majora, a znate li za Simu kad je… Stop, mora da se radi, pa posle opet u sećanje, u detinjstvo, u Prokuplje.

Za sve nas koji smo najslađe voće probali u Prokuplju i čiji je ukus uvek u duši…

Autor: Jovan Šekarić

Fotografije: blogspot.com, favim.com