02 okt Školski dani teku

Pre desetak godina, u periodu kada sam bezuspešno pokušavala da zatrudnim, šalila sam se da ću jednostavno da ukradem bebu u nekom tržnom centru.
Prošetaću svojim omiljenim mestom i prisvojiću neko zaboravljeno dete.

Moja borba je potrajala, a želja da dobijem dete ostvarila se tek mnogo godina kasnije.
I dan danas, njen otac me povremeno u šali pita u kom tržnom centru sam našla tu našu predivnu curicu.

Mnogo je vode od tada proteklo pod mostovima.
Prošle smo sito i rešeto.
Savladale grčeve, prve zubiće.
Naučile smo da jedemo čvrstu hranu.
Propuzale a zatim se uspravile, prohodale i potrčale.

Šest godina života (od sedam) provele smo u jaslicama i vrtiću.
Preležale smo varičelu.

A onda… Škola. Pisala sam već o upisu u osnovnu školu. Pisala sam o nostalgiji za divnim vrtićkim danima i prvim prijateljstvima.

Pravilo je da deca u školu krenu sa šest i po ili navršenih sedam godina. Smatra se da su tada zrela i spremna. Na zapadu deca u školu polaze mnogo ranije. Ti njihovi početni razredi nešto su između našeg predškolskog i prvog osnovne. Metode su drugačije, školski i porodični sistem se razlikuju od našeg.

Da li je moja ćerka, sa nepunih sedam godina, bila spremna za školu? Mislim da bi se najradije igrala još malo.
Nije pokazala neko posebno oduševljenje, ili je možda posredi bio samo strah.

No, eto. Na dan tog svečanog početka, uparadile smo se i otišle na priredbu i uvodni čas. U dvorištu su prvake već čekala deca iz starijih razreda, poređana sa tablama za svako odeljenje.
Zbunjeni prvaci držali su se roditeljima za skute. Zatim su prestrašeno stali u red po dvoje.
Trebalo je da za ruku uhvate neko nepoznato dete, i taj prizor je bio tragikomičan. Dečije ručice pipale su i nalazile, dok su prestrašeni pogledi bežali levo-desno ili negde visoko iznad glava učiteljica.

Svečana priredba održana je u sali koja jedva da je mogla da primi tri odeljenja prvaka sa roditeljima. Kasnije sam u razgovorima sa drugim roditeljima prvaka shvatila da je naša staromodna priredba, sa sve recitacijama i folklorom – kao nekada, zapravo bila vrh.
Nije bilo dovoljno stolica za sve te je većina stajala na prstima kako bi uopšte mogli da vide binu, a sparan kišan dan učinio je da smo bili na ivici da kolabiramo.

U drugoj, susednoj školi, gosti su pokisli kao miševi dok su se tiskali na jedina otvorena vrata (druga su bila zaključana) zgrade. Potom ih je ozvučenje izdalo, tako da nije bilo ni pozdravnog govora, ni recitacija.

Eto, upisala sam dete u najbolju školu, dokazano!

Pravi početak nastupio je tek sledećeg dana. Usplahireni roditelji su na smenu obigravali oko dece nezgrapno poređane u redove, a zatim oko učiteljica koje su ih sakupljale kao koka piliće.

Ugurala sam ćerku u već formiran red, ispred zbunjene devojčice sa kikicama i rajfom Mini Maus. Čula sam joj majku kako iza mojih leđa govori – nemoj slučajno opet da dozvoliš da neko stane ispred tebe!

U suštini, niti je to bilo bitno, niti smo ja i ta druga mama radile bilo šta svesno. Samo smo se trudile da svojim uplašenim prvacima ulijemo tračak samopouzdanja i hrabrosti.

Zabavna anegdota: pitam ćerku kako joj se zove nova drugarica. Ona odgovara: ima neko čudno ime, zvuči kao “Matjana”. Od straha nije dobro čula kad se devojčica predstavila – Tatjana.
Kasnije će se njih dve sprijateljiti, a sada odmore provode zajedno i dele užinu.

Kolona đaka prvaka se pokrenula a mi smo ostali da gledamo za njima i brišemo suzu u oku. Nisam sigurna ko se više uplašio, moja ćerka ili ja. Ali trudile smo se da ne pokažemo. Udidila se i gledala pravo pred sobom.
Ja kao da nisam ni bila svesna okruženja, starog dvorišta po kome sam nekada davno i sama skakutala.
Iste odvaljene kamene ploče, stabla koja su u međuvremenu izrasla, ofucani etison na pasareli koja vodi u školsku zgradu.

Kad malo razmislim, čini mi se da su i klupe i stolice ostale iste.

Mnogo je tekstova koji opisuju te prve školske dane. I obično su svi puni raznih saveta koji bi kao trebali da nas smire i okuraže.

Mnogo je tekstova koji – ne znam uopšte odakle im to – svrstavaju majke po ponašanju.

Postoje dakle:

kul mame, sportske mame, mame samotnjak, zdrave mame, fensi mame, mobilne mame – i helikopter mame.

Kad mi je ćerka krenula u školu, te prve nedelje sam uzela godišnji odmor. Drugog dana sam se dosetila: otišla sam da je posmatram izdaleka, za vreme odmora.
Sakrila sam se iza drveta i virila. I eto, spontano sam se izgleda svrstala u negativnu kategoriju “mame helikopter”!
Nije znala da sam tu, to nisam ni htela. Samo sam želela da vidim šta radi u tom velikom dvorištu punom nepoznate dece.
Htela sam da znam kako se snalazi, da li joj je lepo ili stoji sama negde po strani i bedači.
S olakšanjem sam je ugledala kako gricka užinu a zatim cupka u pratnji nove drugarice „Matjane“ sa Mini maus rajfom.
Sve je bilo u redu.

Iznervirala me je ta kategorizacija majki. Šta to treba da znači, da se sve majke potpuno razlikuju? Da nemaju ništa zajedničko? Da je kul majka hladna kao špricer i uopšte ne brine za svoje malo dete, to je dakle čini kul majkom?

Ne slažem se.

Ja nisam niti paničar, niti luda žena. Ali moje dete, MOJE dete, pa ona je meni Sve, i više od toga! Stalno mi je u mislima, i za mene je najvažnije da joj u životu bude dobro i da bude srećna.

A to znači da ću uvek sve činiti u tom smislu.
I to ne znači da ću se okrenuti i otići od nje kako bi se “osamostalila”. Jer ovo nisu pitoma vremena, na žalost.
To naravno ne znači da ću je držati za ruku do punoletstva. Ne. Ali majčinska briga – to je za mene najnormalnija stvar na svetu.
Sve što radim, planiram, sve o čemu razmišljam kada je ona u pitanju – trudiću se da bude za njeno dobro.
Ponekad će značiti da moram žrtvujem svoje vreme.
Neki put ću preći preko svog straha, progutati knedlu i pustiti je.

Ali još je mala, iako stalno svi kažu kako je mnogo porasla, ona je malo dete, beba od sedam godina.
Moje malo, naivno i dobrodušno dete koje branim i štitim kao što lavica brani i štiti svoje mladunče. I to je sasvim prirodno.

Zato, dok školski dani teku, budete li ponekad videli ženu koja se šunja i viri iza školske ograde – nemojte je kamenovati. Biće da je to samo jedna od mnogih brižnih majki nekog đaka prvaka.

Autorka: Vladana S