ŠIROK OSMEH I ZLATAN ZUB

10. februara 2016.

Dim. Jedva vidim lica. Kaputi upijaju mirise cigareta i kobasica. Pored peći se bar ne oseća ledeni dah zime. Ali i dalje drhtim. Vetar sa Vltave pronašao je svaki malo slabiji šav stare crne jakne i kao da me je, upravo na tim mestima, ujeo ljutim zubima i ostavio crvenilo. Sedim u ćošku restorana „U Provaznice“, sa knedlama i Pilsnerom ispred sebe. Sečem pogledom dimnu zavesu kako bih prepoznala jedno lice, sa izgrebanom lulom u uglu usana i zlatnim sjajem zuba kada grohotom isprati priču prožetu crnim humorom. Pohabane kanađanke, izbledele (nekada crne) pantalone i vuneni džemper sa par rupica koje su hranile moljce… I naravno krigla piva. Star i jednostavan, ali tako prkosit i ponosan. Prag!

Libuše, poznato lice sa reklamnih spotova za Staropramen pivo, u nekom prošlom životu bila je princeza udata za osnivača dinastije Pržemisla. Smatrali su je proročicom, ženom čije su reči, izgovorene onomad kada se popela na Višehrad, ostale vekovima upamćene: “Tamo gde su četiri elementa u skladu – plodno tlo, zdrav vazduh, dovoljno šume za ogrev i čista voda, vidim visok dvorac čija slava doseže do zvezda. Ukoliko, narode, pođete tamo, u gustoj šumi srešćete čoveka koji delje prag za svoju kuću. Na tom mestu podignite dvorac i nazovite ga po pragu koji čovek delje – Prag!”

Za nekoga ko je rođen u IX veku, ima sasvim dobro držanje. Iako je odeven u sve stilove, nosi ih poput manekena na nedelji mode. Gestikulacija i mimika odaju da je završio Karlov univerzitet i da je nastavio tamo raditi kao profesor. Sigurno je podržavao Jana Husa i Jana Žišku, a nekoliko vekova kasnije bio na čelu demonstracija protiv Sovjeta i prisutan na Vaclavskom trgu, po završetku Praškog proleća, kada se njegov student Jan Palah spalio u znak protesta protiv jezive odluke Varšavskog pakta da tenkovima krene na Češku. Bore na licu govore da zna i sve o defenestraciji, češkom običaju bacanja ljudi kroz prozor, o uništavanju Orloja od strane nacista, o tužnoj sudbini Jevreja u getu (danas četvrt Jozefov), o veličanstvenim operama koje je Smetana komponovao gluv, o životima prosjaka koji okupiraju Karlov most… I pored toga se smeje! Dug život naučio ga je da bol i patnju vidi kao sastavni deo priče jednog grada i njegovih žitelja, a da sreća izviruje iz svakog simbola na zgradicama Starog mesta, iz oba tornja Tinske crkve i još stotinu tornjeva “zlatnog grada”, iz 400.000 knjiga Nacionalne bibilioteke, iz 17 mostova preko Vltave…

WP_20151113_13_26_39_Pro

Ponovo osećam toplotu u svom telu. Vreme je da krenem dalje. Radoznalost je jača od zime. Računske operacije prolaze kroz tri valute kako bih ostavila dovoljno kruna ljubaznom konobaru. U menjačnici kod Arapina, tik pored restorana, sam dobila odličan kurs bez provizije, što nije slučaj sa mnogim menjačnicama u Češkoj (dragi turisti, ne dajte se lako prevariti i zapamtite adresu Provaznická 1). Otvaram vrata i automatski postavljam obraze za šamar jakog vetra. Međutim, ovde nema previše prostora da dostigne svoju rekordnu brzinu. Možda malo niže, pored reke ili na Karlovom trgu, najvećem u gradu i jednom od najvećih u Evropi…

Svraćam na Havelsku pijacu, mešam se sa turistima i lokalcima kako bih čula bar pet različitih jezika odjednom. Nastavljam kroz prolaze do Starogradskog trga, gde se vodiči, opkoljeni svojim grupama, međusobno nadvikuju i takmiče u znanju, a turisti odupiru hladnoći grejući dahom svoje šake. Astronomski sat izvodi predstavu, Jan Hus nadgleda trg, a palata Kinski se šepuri i zavodi prolaznike na prvi pogled. Popeti se na vidikovac stare većnice ili popiti kafu “U Prince”? Za hedonistu nikakva dilema ne postoji… Ogrnem se ćebencetom, sednem ispod grejalice-pečurke i držim topli late. Krov Praga, idealno mesto za idealne misli. Šteta što kod sebe nemam lap-top ili bar dovoljno baterije na pametnom telefonu, koji je toliko pametan da me uvek izda kada je najpotrebnije. Tipkam po mozgu i dajem mu samo jednu naredbu: PAMTI!

Krivudajući kroz Karlovu ulicu, koja je nekada bila deo Kraljevskog puta, izlazim na istoimeni most. Oko četiri veka bio je jedina veza između dve obale Vltave, kao potomak Juditinog mosta uništenog u poplavi. Kako ga ne bi zadesila ista sudbina, kamen temeljac je postavljen po nalogu numerologa 9.7.1357. u 5:31. Neparni brojevi u simetričnom nizu, mistika u ogledalu. Trideset statua (verodostojnih kopija) načičkanih na mostu kao da dozivaju turiste da ih trljaju. Da li svi zamišljaju istu želju – da se vrate u Prag?! Jan Nepomuk, dvorski sveštenik bačen u reku zbog vernosti svom životnom pozivu, poslao je pet zvezda na površinu Vltave. Negde na dnu reke sačuvao je kraljičinu tajnu i nije je odao ljubomornom suprugu. Danas, jednim okom nadgleda Staro Mesto, a drugim Malu Stranu. Verovatno je ispratio i moje ubrzane korake “pogurane” vetrom.

Pauza za kobasice sa senfom. Trebaće snage popeti se do Hradčana, najvećeg dvorskog kompleksa na svetu. Ali… Skrećem najpre levo kroz usku ulicu kako bih posetila mesto hodočašća svih ljubitelja muzike – Lenonov zid. Džon nikada nije posetio Prag, ali na ovom zidu ostavljene su mu brojne poruke. “Speaking words of wisdom… Let it be”… Šta mudro napisati jednom od najpopularnijih muzičara svih svih vremena? Imagine… Snegom prekrivena Kampa, “praška Venecija”, tera me da zaigram uz “Twist and Shout” i počnem da se penjem pored Crkve svetog Nikole do Praškog dvorca.

Sa jedne strane, na vrhu brda, nalazi se “mala Ajfelova kula” do koje vodi 299 stepenika, a sa druge uspon koji treba da mi pokaže put do Katedrale Svetog Vita i Zlatne ulice. U plavoj kućici živeo je Franc Kafka, a u ostalim mnogi alhemičari koje je car Rudolf II “golicao” u ideji da od metala naprave zlato i pronađu eliksir mladosti i večnog života. Najzanimljivija je priča o Faustu koji je prodao dušu đavolu, zarad znanja. Nakon isteka ugovornog perioda, đavo je došao po njega, izvukao ga kroz krov i ostavio rupu dugi niz godina. Mitski feniks i solarni sistem, alhemičarski simboli, stoje tu da podsećaju šta je sve čovek bio spreman da uradi zarad nadgradnje sebe. Dragi Fauste, mogao si samo da napraviš facebook profil i u svačijim očima bi bio drugačiji! Doduše, đavo je samo imao drugi oblik u Faustovo vreme…

“Love, love me do” i dalje cupkam uz Bube spuštajući se do keja. Nožni prsti cvile od hladnoće. Vodim vas u “U Fleku”, najpopularniju pivnicu u gradu. Opet srećem istog onog gospodina s početka priče. Okreće se kao da se me seća. Prošlo je samo četiri godine, a već sam shvatila da njegovo sećanje seže do 870.godine, kada je izgrađen Praški Hrad. Osmehuje mi se zlatnim zubom i nudi porciju kobasica. Nisam gladna, ali znam da, ako počne govoriti o svom životu, ostaću ovde čitavu večnost. Vreme je da legende isplivaju iz Vltave. Povlačim stolicu, stavljam stopala pored radijatora, škripim nožem po tanjiru i uz prvi zalogaj pretvaram se u uho kako bih do detalja čula priču o zidanju zamka. Tik-tak i eto jutra, a ni do sticanja samostalnosti nismo stigli. Hvala, Praže, vratiću se po ostatak priče, nisam uzalud trljala statue po Karlovom mostu… “Širok osmeh i zlatan zub” (ništa bez Balaševićeve pesme usred zime) ispratili su me do vrata. Zatvaram ih, pomilujem vetar i trčim na stanicu.

Autorka: Maja Jauković

Izvor: Backpack Calling