10 mar Intervju: Siniša Stojanović Sinister

Kada čujete da je neko pesnik, kolumnista, bubnjar ili di-džej aktiviraju se pozitivni stereotipi – on mora biti interesantan lik. Stvari postaju još bolje kada je neko sve to odjednom: pesnik i kolumnista, di-džej koji piše recenzije, bubnjar koji slemuje… Siniša Stojanović Sinister rođen je 1981. godine u  Beogradu, objavio tri zbirke poezije, osnivač je Poezina i Manekena Bigza, šef produkcije Panic Room-a, bubnjar u desetinama autorskih bendova, muzički urednik i di-džej u mnogim beogradskim klubovima, organizator pesničkih i muzičkih događaja širom regiona, uvek spreman za nove akcije, inspiracije i izazove.

BlackSheep te predstavlja kao pesnika, ali katalog tvojih zanimanja je mnogo širi. Šta si od svega toga najviše ti?

Ja sam ljudsko biće sa širokom sferom interesovanja i jednom izvesnom dozom sumnje u ceo svet, i u samoga sebe. Ne verujem do kraja ni u svoje lično postojanje pa se vrlo često stavljam na test i vršim pokuse na egzistenciji. Život je pun izazova, a svet stvoren od fantazija naših predaka, kao i naših fantazija. Svi smo robovi snova i pretpostavke, ništa nije dokazano niti zacrtano u kamenu. Tako je i sa mnom. U tom smislu ne mogu precizno odgovoriti na to ko sam, šta sam nakon svega, i šta sve mogu biti. To je zagonetka koju i pokušavam da odgonetnem. Otud i sve to što radim.

Zašto Sinister (zlokoban)?

Sinister je pokušaj mitologizacije sopstva i stvaranje (anti)heroja. Sinister je beg od nametnutog, stečenog rođenjem, vaspitanjem. Sinister je odmetnik, otpadnik, žrtveni jarac poput onih na koje su antički narodi u svojim ritualima bacali kolektivni greh (krivicu) i slali ih u pustinje kao simbol pokajanja i olakšanja. Sinister je Siniša Stojanović koji je progutao bibliju u potrazi za znanjem, a onda je izbljunuo kao oružije za masovno uništenje. Sinister je Isusov mladji brat po ocu. Sinister je Oryx u Sahari koji fatamorgane ređa u slagalice.

Od prve zbirke poezije U rasoraku navršile su se tri godine. U Srbiji se za tri godine mnogo toga dešava, a ništa ne menja. Šta se u tebi promenilo za to vreme? Šta će doneti sledeća zbirka?

Moja prva zbirka poezije zove se “Mamonova hagada“ i izašla je 2009. godine. „Rovac u laži“ i „U raskoraku“ su izašle 2012. godine.  I dalje mi nije jasno zašto sam objavio dve zbirke pesama u isto vreme. Valjda sam sam bio neodlučan i nestrpljiv pa sam megalomanski krenuo u to. Peh koji je usledio potom je da je moj tadašnji izdavač Siniša Lekić iz Libera, zatvorio izdavačku kuću i odlučio da se vrati prodaji antikvarnih knjiga. Nikada nisam dobio ceo tiraž, a u skladu sa tim bio sam onemogućen da te dve knjige promovišem. Uskoro potom, primljen sam u Udruženje Književnika Srbije, stekao uslov za status slobodnog umetnika, rešio socijalno, zdravstveno i penziono pitanje, s druge strane visim u limbu freelance-a razbacan između poetske i muzičke scene, kao i  profesionalnog angažmana u svemu tome. U Srbiji se pozicije umetnika i kulturnog radnika nedovoljno ozbiljno shvataju. Društvena percepcija o  ljudima iz te branše je potpuno iskrivljena. Misli se da je takva vrsta posla neozbiljna, hobistička, lagodna, dodatna; s druge strane svi vole da se ponose domaćim slikarima, piscima, pesnicima, pevačima, talentima, kao nacionalnim blagom. Postoji unutrašnja nesuglasica u stavovima i rezonima, aršinima koji vladaju. Sve može biti dvostruko tumačeno, prihvatano i odbacivano. To mnogo govori o paušalnosti i neutvrđenim standardima i odnosima, što nije ništa čudno s obzirom na okolnosti.  U Srbiji se u poslednjih nekoliko godina sve promenilo na gore. Ekonomija uvek ima odgovor na stanje u društvu, kulturi. Nema posla, nema para, nema volje, lopovi vode državu učeći od starijih lopova kako unaprediti lopovski posao, unakrst tome, svi su sve maskiraniji u pokušaju sakrivanja pravog stanja stvari. Situacija se graniči sa ludilom. Svakim danom sve više ljudi puca po šavovima, neverovatno je da u Srbiji čak i mladi ljudi kopaju po kontejnerima tražeći hranu. Mladi, radno sposobni ljudi ne mogu da nađu ni honorarni posao i obezbede sebi najosnovniju egistenciju. Ni jedna služba se aktivno ne bavi tim pitanjem, a tolika ministarstva imamo, finansiramo… Dotle nas je doveo kapitalizam, da u državi prepunoj prirodnih bogatstava , plodne obradive površine, mladi ljudi umiru od gladi zbog loše i kriminalno organizovane finansijske politike. To je jedna od najapsurdnijih mogućih katastrofa u koje smo mogli da upadnemo. Svi lažu i svi se izdaju za profesionalce i spasitelje, samo iz razloga što znaju da ljudi žele da čuju da će ih neko spasiti (a  od života niko nikada nije bio spasen). Političke karijere se grade na lažima i neiskrenosti, a ona šačica mulijunaša plaća te iste preparirane lutke da zagovaraju narod i zamajavaju im svest putem televizije i ostalih sredstava javnog informisanja. Od svoje sledeće zbirke ne znam šta da očekujem, ali čitaoci mogu da očekuju jedan set gnevnih politički angažovanih pesama,  i jedan deo posvećen lirici, ljubavnim pesmam. Ta, još uvek neobjavljena knjiga, zove se Šamar za laku noć, i pisana sa željom za dobrim jutrom.

Ovih dana Poezin slavi četvrti rođendan. Kako je nastao, a kako opstao?

Poezin.net je nastao kao internet fanzin koji je služio kao servis neafirmisanim poetskim autorima. Ekipa koja je radila na tadašnjem Poezinu se upoznala preko književnog interaktivnog sajta Bundolo.org, i moram reći to da je Bundolo matica iz koje se razvila većina pesničke scene prisutne danas u Srbiji i regionu. Računajući u to deo Poezina, Argha, Poetariuma, Kragujevačkog književnog kluba, SPAK-a…

Milan Mijatović, tvorac Poezina, pesnik, i sistemski adminsitrator je uređivao, održavao i ažurirao, poezinov sajt, dok smo Jasmina Šušić i ja pisali tekstove, recenzije, radili intervjue sa muzičkim grupama i delili uredništvo. U jednom momentu, ako me sećanje dobro služi 2009. godine Rex je počeo sa programom Pesničenja. Milan i ja smo učestvovali na prvim događajima, pomagali njihovim organizatorima da dođu do novih autora… Međutim, ubrzo smo se zasitili njihove programske šeme i ambijenta koji je bio previše sterilan za nas – nema pušenja, nema pijenja, svi sede i ćute kao u klasičnom pozorištu… Mi smo želeli klupski život poezije, interakciju sa publikom, živu poeziju, a ne to što se tamo događalo. Tada se i desio taj korak ka Trećoj sceni koju smo gradili u narednom periodu, po klubovima Beograda. Počeli smo sa malim i velikim klubom Akademije, pa onda prešli u Žicu, nakon toga u Zmajevo gnezdo u Bigzu,  u Jovanku bez razloga na Skadarliji, u klub Ilegala pri Filozofskom fakultetu, onda nazad u Žicu (neverovatno je da više ni jedan od tih klubova ne postoji ). Od 19.marta ove godine počinjemo saradnju sa jazz klubom Sinnerman koji se nalazi na krovu zgrade Doma Sindikata. Sve u svemu  imamo iza sebe četiri godine rada na događajima. U međuvremenu smo Poezin registrovali kao udruženje građana, pa smo ostvarili dva festivala Spoken Worda pod nazivom “Kultura u protestu“,  u saradnji sa Nezavisnom Kulturnom Scenom Srbije. Već drugu godinu pesnika/pobednika takmičenja šaljemo u Brisel na evropski slem šampionat. Nije to mali posao, stvaramo prilike, otvaramo horizonte, uvodimo nove discipline…

Koja je njegova uloga u pesničkoj sceni Srbije i regiona?

Poezin čini poeziju bližom. Dovodi je u klubove gde ljudi piju pivo, slušaju rock, jazz i blues. Čini poeziju zanimljivom, javno se ograđujući  od akademizma,  dosadnih književnih večeri i klasičnih promocija knjiga. Poezin razvija Spoken word i Slam scenu u Srbiji, i stvara Treću scenu. Poezin na svojim poetskim događajima ostvaruje atmosferu koja je aktivnija i energičnija od atmosfera na mnogim rocknroll koncertima u gradu.  Jedini medij kojim se koristimo u tom smislu je glas, tekst, uz retko gostovanje muzičke podrške. Organizacija Poezin pripada Trećoj Sceni. Jedan od naziva za ovu scenu je i Poetski Clubbing. Za razliku od Prve Scene koja se odvija u gradskim kulturnim centrima, i Druge Scene koja se odvija u alternativnim kulturnim centrima, Treća Scena se vezuje isključivo za privatne klubove koji mogu da ponude dovoljno urban i zanimljiv prostor i gde Poetski Clubbing prerasta u žurku. Treća Scena je ozbiljna subverzija akademske književne scene. Jedini pravi kritičari ovakve scene su publika i sami izvođači koji postavljaju kriterijume i pravila za funkcionisanje događaja. Predstavnici organizacije Poezin okupljaju alternativne izvođače koji poeziju ne doživljavaju isključivo kao književnu formu već kao performans i interakciju sa publikom.

Čiju poeziju od pesnika koji nastupaju na Poezinu ne treba propustiti?

Tu su svakako Tamara Rakić, Dragana Nikolić, Biljana Kosmogina, Marija Obradović, Jasmina Šušić, Dijana Knežević, Iva Pavlović, Nikola Oravec, Damir Nedić, Milan Mijatović, Siniša Rudan, Aleksandar Marković, Pit Najker, Ivan Marinković, Damjan Loš, ja, i mnogi drugi… Cesto nam dolaze specijalni gosti iz regiona, kao i neki afirmisani pisci, ako se tako nešto u može reći u današnje vreme.

Kako bi onim čitaocima koji se ne druže s poezijom objasnio pojmove treće scene i spoken word poezije? Zašto su oni značajni?

Savetovao bi ih da dođu makar jednom na našu poetsku žurku i dožive sve to. Oni koji žele da osete ukus savremene scene koja vuče korene iz afroameričke tradicije i kulture izražavanja, neka dođu. Ko želi da proširi svoje vidokruge i oseti nešto novo i energično, neka dođe. Nemamo problem ni sa rigidnima, ni sa konzervativcima, svi brzo “legnu na rudu“.

[tube]http://www.youtube.com/watch?v=D2hNVpMeW-M&list=PLHdrk8d-auXje7n6cfouYrLDtLbUnzXfh&index=8[/tube]

Koje je danas mesto poezije među drugim umetnostima, a koja njena uloga?

Njeno mesto je na izvođačkoj sceni, ali ako treba – i u prvom, drugom, trećem i poslednjem redu. Naša scena nije pasivna, nemušta i posmatračka. Naša scena je narativna, aktivna i prodorna.

Koliko je moguće govoriti o angažovanoj poeziji, ako je previše onih koji je pišu, a premalo koji čitaju? Na šta se taj angažman svodi?

Uvek je moguće govoriti o angažovanoj poeziji. Ona ne mora biti čitana (ako već takve poezije nema u knjižarama, udžbenicima), ali može biti slušana i doživljena. Papir i kompjuter zamenili smo aktivnom memorijom, a čitaoce zamenili slušaocima. Imamo i radio emisiju u kojoj predstavljamo poeziju autora koji nastupaju na Poezinovim događajima. Ako naš narod postaje sve nepismeniji, mi ćemo biti sve usmeniji. Postoji i usmena književna tradicija, od nje je sve i krenulo. Vraćamo se korenima… Ne znam ima li previše onih koji pišu, bilo bi neprimereno  sa moje strane da određujem brojke, limite, cenzurišem. Postoji ono što se zove kvalitet, ali to je veličina koju određuje epohe, tržišta, potrebe. U 2014.godini potrebe predstavljaju neke prilično drugačije kategorije od onih koje su vladale pre 20-30-50 godina. Zašto je to tako? Široka tema… Na nama je da stvarnost činimo drugačijom i da je menjamo kroz svoj mikro politički, lični, književni uticaj. U odnosu na današnju dnevno-političku scenu, angažovana poezija se bavi politikom na mnogo višem, iskrenijem i suštinskijem nivou. Kod nas nema zavitlavanja, mazanja, lažnih  obećanja, ambicije ka pozicijama, niti lične koristi. Mi smo ljudi koji dokazano žive u mulju stvarnosti, kao i sva ostala raja, i naša je reč posledica lomljenja o svakodnevno sudaranje sa problemima, životom, a ne vrsta retorike i veštine kojom se služimo da bi pridobili nečije poverenje.

Odmah uz poeziju je i muzika?

Muzika je uz poeziju najviša i najapstraktnija umetnost, i kao takva najbolji medijum za prenos osećanja,  iskustava, kroz stimulaciju putem kretanje zvukova, talasa. Ljudi su žive membrane i risiveri za nadražaje. Mi proizvodimo poetske,  muzičke nadražaje, i šaljemo ih ka ljudima. U pokušaju da ih učinimo plemenitijim, da ih dekontaminiramo i održimo u dobrom duhu, delujemo. Muzika i poezija, slika, film mogu da dovedu do katarze, transa. To je ono čime se mi bavimo.

Čime se bavi udruženje Manekeni Bigza čiji si osnivač?

Manekeni Bigza se bave promocijom produkcije neafirmisanih muzičara i muzičkih grupa. Objavili smo petnaestak albuma na online etiketi, nekolicinu singlova, pisali tekstove i recenzije izdanja i koncerata, objavili nekoliko kompilacija sa izborom singlova koji su izasli iz Bigzove pećnice. Organizovali smo nekoliko putujućih festivala Festivalito, i grupnih koncerata bendova Bigza po Beogradu i širom Srbije. Sajt trenutno nije aktivan, ekipa se rasula, većina njih se poženila, poudavala, dobila decu, pa nije prisutna. Manekeni Bigza su trenutno na trudničkom odsustvu, a dokle će to trajati – ne znamo 🙂

Kakvu muziku slušati uz savremenu poeziju?

Kada se sluša savremena poezija, svaka muzika staje, osim one koja je pravljena kao pratnja. Kada se savremena poezija čita, najbolje je slušati instrumentalnu muziku jer ona dopušta čitanje. Vokalna nameće drugi tekst i remeti čitanje. Kada se savremena poezija izvodi ona zahteva dodatne glasove jer od njih zavisi. Ako se traži veza između muzike i Spoken Word-a najbolje je na youtube potražiti rane radove Henry Rollins-a, Last Poets, Gil Scott Heron, Saul Williams, Maggie Estep, korene rap-a i hip-hop-a.

Zašto si ti crna ovca?

Zato što nisam ovca.

Srđan Gagić