15 avg Selo priča

Dan kao i svaki drugi. Ustala sam i oprala zube. U ogledalu je bila ona ista ja kao i juče, kao i dan pre toga, kao i pre nekoliko meseci.
Ništa gora, ništa bolja.
Doduše, sa malo kraćom kosom, ali sa istim prezimenom. Sa malo više položanih ispita, ali sa istom pričom kako se bitne stvari ne rešavaju kako selo kaže.
Zvonio je telefon. Dugo i mučno. Nisam se javljala, jer sam se patetično pitala koga mi zapravo stvarno poznajemo. Otvorila sam vrata stana i pustila da nepoznati glasovi dolaze do mene. Volela sam taj „sama sam u nepoznatom svetu” osećaj.
Trebao mi je reset.
Bio je petak. Petak kao i svaki drugi pre toga.

Sela sam za radni sto i čitala naglas, jer je to bio jedini način da se skoncentrišem. Čitala sam i preispitivala se. Stavila sam naočare misleći da će to da pomogne, ali i dalje je sve bilo mutno.
Kažu da neke stvari vremenom budu jasnije. Ne bih se složila.
Stavila sam bradu na dlanove i gledala u policu iznad stola. Na njoj je već dugo stajala stara crna fascikla u kojoj su nekada bile slike, a sada je tu bilo samo trista gluposti.
Mislim da se ljudi gluposti najteže rešavaju.
Bilo je oko šest sati. Nekoliko strana sam pametnija i nekoliko minuta starija.
Ah, te promene.
Svi mi pričaju o njima.
Pričaju mi o ljudima koje više ne poznajem. O ljudima koji se prave da mene ne poznaju. Pričaju o ljudima koji znaju šta hoće. Koji imaju neke principe.
Ali onda…
Pa onda mi pričaju kako su im isti ti principi otišli dođavola. A promene s milim Bogom.
Kako ko više voli.
A ja ista. Ista ko i juče, kao i pre par meseci i godina. Samo sada ne slušam priče koje me se više ne tiču.
Selo nezadovoljno.
A ja ok.
Valjda zato što i dalje verujem u ono što mi je bitno.
Verujem u ljubav, prijateljstvo i izbor. Verujem u daću ti duks kad ti je hladno i zagrljaj kada si tužna. Verujem u bezuslovnu podršku i verujem da se sve jednom isplati. Verujem u tu sam i doći ću.

Verujem u kako se još nisi udala, a znaš za Žareta, Gocija i Šešeljev pretposlednji paragraf. Verujem u ja ne sumnjam u tebe i nikada nisam.
Verujem da se ne napušta lako onaj do koga ti je zaista stalo. Verujem…
Ali mislim da nečije crkve to tako ne vide.

I puštam selo da priča…

Autorka: Sanja Janković

Fotografija: pixaby3.com