17 jan Sedmogodišnje veče

Znaš da još uvek pamtim tvoj broj telefona?  063 324 63 70 Nemoj-to-da-mu-govoriš. Uzvratiće setnim poluosmehom i reći: – Život ide dalje. Neumoljivo ide; a ti drži korak kako znaš.

– Izgledaš zadovoljno – kaže. – Drago mi je ako je tako.

– Izgledam. A ti?

– Uvek može bolje.

– Kako ti je žena?

– Otkud znam. Tako joj je kako joj je.

1.

– Izvini, je l’ ti to voda u flaši?

Voda. Obično je ne nosim, još manje pijem, ali te noći jesam. Bila je topla od festivalske muzike i uzburkana mojim nehajnim hodom. Nosila sam tu vodu bez ikakvog osećaja da je živa.

– Strašno sam žedan. Mogu…?

Pružim mu flašu bez reči, jer je visok i bezopasan.

– Hvala ti. Da sednemo malo?

Nije bilo razloga da kažem ne. Oblak frizura i pomalo je zrikav. Visok, mršav i crn. Baš takvog bi mi mama odobrila.

– Vraćaš se sa Egzita?

Noću, sama. Kej je pust. Nikad ne znaš kad neko žedan može da te zaskoči iz mraka.

– Kako si se provela?

Mora da se šali… Sve je sad provod za mene. Otišla sam od kuće, ni navika me više ne vuče da se tamo vratim, niti je vikend sada veći praznik od srede. Nezamisliv provod! Devet dana muzike u gradu sa ovoliko mostova… Iza mene junski rok i čista godina. Da li se dobro provodim? Na krovu sveta sam.

– Odakle si? Koliko ostaješ?

Znala sam da se nevoljno vraćam čim zaustave muziku i nisam htela da mislim na to…

– Dolazim ponovo u septembru.

– Studiraš ovde?

– Književnost, drago mi je.

– Industrijsko inženjerstvo i menadžment, FTN.

Aha, to su ove novoizmišljene nauke…

– Znači, profesorka?

– Nikako!

– Pa šta ćeš da radiš?

– Da pišem. A ti?

– Da budem direktor.

Nasmejala sam se, a on je bio posve ozbiljan u svojoj ambiciji.

– Da se skontamo?

– Šta? Ne.

– Što da ne? Makar na jedno veče… Šta bi ti falilo?

– Ne poznajem te.

– U pravu si, bilo bi lepše da se prvo upoznamo, ali nemamo vremena. Ideš ubrzo. Osim toga, rođendan mi je.

– Srećan rođendan.

2.

Na mostu presečenom na pola prvi put mi je rekao da me voli. Bilo je hladno i nisam mu poverovala, ali to me nije sprečilo da mnogo prvih puta doživim s njim.

Prvi put kuvala sam za muškarca koji mi nije otac. U ženskom krilu studentskog doma, nije to bio lak podvig. Trebalo je potkupiti cimerku da se izgubi na par sati, prokrijumčariti rešo, pozajmiti šerpu i dva ista tanjira, umilostiviti babu na pijaci da ti proda glavicu umesto kilograma luka, pronaći proverene gljive i ispitati tri starije studentkinje (sa prirodno-matematičkih smerova) o najboljim receptima za sos za špagete (da bismo izglasale onaj iz kesice).

Večera je poslužena. Bez sveća, u sirotinjskoj sobi u kojoj su tapete čvršće od zidova. Došao je na vreme i doneo vino. Dva dobra znaka, ali treći nije valjao: ne jede!

– Izgleda odlično, ali ne mogu ni zalogaj.

– Šta nije u redu?

– Keva je pravila pizze, tako je dobro zamirisalo… najeo sam se kao prasac pre nego što sam krenuo. Izvini.

Prihvatila sam, šta bih znala bolje. Ostalo je, ipak, nešto otpora i na nekoliko mesta ispisivala sam sebi poruku: Nemoj. Da spavaš. Sa ovim momkom. Nikada!

Tad još nisam znala da mozak ne raspoznaje ne i divila sam se dvostrukoj negaciji u Srba.

Dobro, kuvanje mi po prvi put ne ide, možda možemo da isprobamo nešto drugo. Sve što ranije nismo. Naročito neki od nas. Dvoje.

Prvi put čula sam da u gradovima iste zemlje ne govorimo istim jezikom i počela da sakupljam žargonizme kao nekada salvete.

– Tovariš me!

Imali smo našu klupu, onu što služi za ljubljenje, sladoled i zurenje u gradske krošnje; prvi i jedini put.

– Jao, kako ti je koščato dupe!

Prvi put tuširala sam se sa muškarcem i ništa se više nije desilo.

– Ne znam kako smo izdržali!

Prvi put probudila sam se pored nekoga i bilo je protivzakonito, jer se domske posete završavaju u 23, ni minut kasnije.

– Ne osećam desno rame. Celu noć se grlimo?

Prvi put imala sam brazilku. Britvom me je isfrizirao, u gotovo ritualnoj atmosferi.

– Lepa si.

Kada sam mu rekla da nikada pre njega nisam bila sa muškarcem, pobegla sam iz grada nazad u svoju dečju sobu, da nekoliko dana plačem od sramote.

– Nisam to znao… Čekaću.

Bilo je prvog februara, ni malo užasno kako nas plaše da mora biti ako si devojka.

– Jesi tužna?

Prvi put proveli smo zajedno sedam dana i noći za redom, sami na planini. Vukovi nikada nisu bili tako blizu, a mi smo podsećali na decu koja se igraju kuće.

– Došao sam ovde na odmor, a ne da lipsavam od šetnje! Zar moramo baš toliko da se penjemo?

– Još samo na jedno brdo, ljuBavi!

Iza jednog je drugo, pa još jedno i nikada nije isto. Jedino mi teško pada da silazim do sledećeg uspona.

– ‘Ajmo u našu sobicu!

Prvi put neko me je izveo na rub gradskog jezera da mi pred labudovima kaže:

– Srećan rođendan!

3.

S otkrićem seksa stigao je i nedostatak privatnosti, jer studentski režim nije naklonjen ljubavnicima. Iz frustracije smo postajali sve kreativniji. Kako je on bio toliko uljudan, da ni kućni red trezan prekršio ne bi (a opijao se samo praznicima), ja se nisam ustezala da ukradem ključeve praznih soba, slikarskog ateljea ili sale za klavir. Znala sam da pošaljem cimerku po sladoled sa ukusom susama i kafe u doba kada je vanila jedino čemu možeš da se nadaš.

– Do marketa joj treba bar pola sata, još ako usput sretne nekog… imamo dovoljno vremena.

– Jesi sigurna?

– Nisam.

I baš je u toj nesigurnosti bilo neke draži. Nekoliko puta nam je uspelo da zaglavimo lift u njegovoj zgradi. Ponekad smo imali postelju pored reke, u automoblilu ili bez njega (sećam se da sam se jednom prehladila tako i bila je to najveselija bolest koju sam preležala). Jednom nam se omaklo u bračnoj sobi njegovih roditelja i bilo je nečeg gotovo incestuidnog u tome. Jedno drvo u mračnom parku bilo je naročito milosrdno prema nama, predviđala sam da će pod njim izrasti tartufi iz prolivenog muškog semena. Smejao se mojoj ludoj mašti: – Nećeš valjda da pišeš o tome?

Naše makar jedno veče pokazivalo je tendenciju trajanja…

Mama je odobravala: – Čuvaj ga. Teško je danas naći dobrog momka. Tebi tako visokoj još je teže!

Tata je bio protiv (kako i priliči tatama u takvoj situaciji): – Gotovo je sad s njenim studiranjem! Neće više nijedan ispit dati, ja kad ti kažem!

Mama (zaverenički): Ma pusti, ga! I ne sekiraj se, ako ostaneš trudna, ja ću ti čuvati dete dok spremaš ispit.

Trudna sam ostajala jedino u košmarnim snovima, koje bi on započeo, a ja završavala (svako u svom krevetu).

– Sanjala sam noćas da sam rodila dete. Bezbolno je bilo i muško.

– Znam, ja sam prethodne noći sanjao da si trudna.

– Video si me debelu!?

– Nisi bila debela; ali bilo te je. Koji ćeš sladoled?

Kad ispričaš, san se ne obistini. Bili smo bezbedni i premladi. Ispite sam nizala više iz inata nego što me je zaista interesovalo sve što sam studirala… naročito dubrovački barok, tu sam se kolebala da li da poništim osmicu.

– ‘Ladno ćeš se rasplakati od besa! Osmica, ej! Ja bi’ skakao od sreće da mi se to desi! Kako sad da te utešim, kad ne mogu da te razumem?

Nije to bilo jedino u čemu se nismo razumeli… Kad je trebalo da se opredelimo za film, on bi redovito glasao za komediju, a ja za dramu. Za mene su komedije bile više prazne nego smešne. Za njega su drame bile izlišne, jer dovoljno ih svako u životu ima, pa ih barem na filmu ne mora gledati. Ponekad bismo uspevali da se nađemo u nekim drugim žanrovima, ponekad ne.

– Molim te, nemoj da se obučeš u crno, idemo na svadbu!

– Molim te, nemoj da staviš kravatu, pa šta ako si kum!

– Kako nemaš neke ženstvenije cipele?

– Pa da u njima zaigram uz narodnjake na toj glupoj svadbi!

– Šta bi ti falilo? Niko se ne raduje uz metal i pank, što si tako zadrta!?

– Zašto više ne idemo na Egzit?

– Mani me sad Egzita… Ne možeš tako ići.

– Kako?

– Bez brusa. Isto je kao da si gola izašla. Svi ti gledaju sise.

– Svi gledaju, samo ti možeš da dodirneš. Nije ti dosta to?

– Stavi brus.

– Ne mogu, to je sprava za mučenje.

– Sve žene mogu, samo tebi smeta!

– Ti onda budi sa svim ženama, a ne sa mnom!

– Sramota me kad te svi gledaju.

– Tebe je sramota!? Što ja imam dobre, samostojeće sise?

– Ne možeš tako ići; sa mnom.

– Dobro, onda ću ići sama. Srećan?

4.

Popustila sam, šta bih znala bolje. Od mame sam pozajmila ženstvene cipele – Ajme, imam samo ove na štiklu, nećeš valjda sad biti viša od njega? – i kupila nove okove za grudi pod parolom budi divlja kad te niko ne gleda.

U indeks je trebalo uneti potpis koji potvrđuje da sam redovno slušala predavanja iz književnosti koju zovu savremenom, iako su joj tvorci odavno pomrli i truli. Profesorka naizmenično gleda u mene, pa na fotografiju na prvoj strani; skida i vraća naočare, odmerava me i sumnja.

– Koleginice, čiji je ovo indeks?

– Moj, profesorka.

– Kažete da ste ovo Vi na slici?

– Tako je.

– Ne, ne, ne – ne možete to biti Vi! Ili ovo niste Vi, ili ste u međuvremenu postali nekako… obični!

Gleda me još neko vreme i, dok ne znam šta da joj kažem, ona potpisuje indeks naplativši ga tom nesrazmernom uvredom. Zabolelo je kao istina. Čak i iz njenih usta, koja mi celog semestra ne rekoše ništa osim jedne papagajske rečenice: – Velik je bio Miloš, nije se dvaput rodio! Miloš je tako Velik, a ja tako obična… dotučena tom istinom. Dok je profesorka pohotno snevala Velikog, koji nema nameru da joj okuje grudu, niti iskrivi stopala, rešila sam da na ispit odem bez Romana o Londonu, jer bolju osvetu nisam imala. I prošla sam. Onako obična, nisam joj zapala za oko.

– Desetka? Bravo! Jesi srećna sad?

– Jesi nekad spavao sa profesorkom?

– Nikad.

– Uskoro ćeš!

Nije voleo kad nam predviđam budućnost. Ako pitam: – Da idemo u petak u pozorište? – dogovorili bismo se da ćemo se dogovoriti. – To je za tri dana, otkud znam da li će mi se ići tada! Za tri dana može da iskrsne važna utakmica; ili nečiji rođendan; ili pijanka bez povoda; ili iznenadan grip; a možda su već rasprodali sve karte za tu predstavu koja ionako nije dovoljno smešna. Zato je najbezbednijne izbegavati svaki plan.

Mama nije mislila tako…:

– Hoćeš se udati za njega?

– Jao, mama… Otkud znam hoću li se uopšte udati, a kamoli za koga ću!

– A zašto ste onda zajedno?

– Lepo nam je. Kad spavam s njim, volim ceo kosmos.

– Srećna si?

– Šta znači to – srećna?

5.

Možda je jednostavno trebalo da kažem da.  Mami, ne njemu (njega bi to sablaznilo). Da, mama, udaću se srećno, u štiklama svedenim na pristojnu meru, i staviću taj čudesni grudnjak da me pridržava da se ne razletim, jer, ako je mladoženja zrikav, nije zgodno da mi sise budu razroke. I decu ću da rodim, ostani još malo da ih upoznaš, što da ih čuva neka tuđa baba, kao mene nekad…

– Život ide dalje.

– Čak i kada prestane…

Zbunjivalo me je to što volim kosmos u izvesnim trenucima. Da li bih tako i s nekim drugim volela? Ili manje? Da li je taj orgazmični doživljaj varka, zamka ili pravo znamenje, neoboriv dokaz da smo vredan spoj?

Veče je potrajalo sedam godina; moja dilema neznatno kraće. Znali smo da neće trajati doživotno. Naročito neki od nas. Dvoje.

– Kad mi jednom raskinemo, po čemu ćeš me pamtiti? – znao je da me pita kao da razgovaramo o vremenskoj prognozi. – Prvi sam ti, sigurno ćeš me pamtiti.

– Ako već vidiš raskid, zašto ostaješ sa mnom? – postajala sam kišovita od tih razgovora.

– Lepo nam je. Imamo najbolji seks na svetu. Volimo se.

–  I zajedno čekamo da sve to prođe…

– Ne čekam, samo sam realan. Ne misliš valjda da ćemo ceo život biti zajedno?

Mogla sam to da zamislim – da – ali od sramote nikome ne bih rekla, jer više nisam imala dečju sobu za plakanje.

– Ne žuri se meni u neku doživotnu ljubav veliku… Još sam klinac, biće vremena za to.

– U pravu si – slažem. – Doživotna, kao da o robiji pričamo.

Jednom smo se opet tuširali zajedno i u nekoj smešnoj pretnji rekao mi je: – Ako ne budeš dobra, ispiškiću ti se po nogicama! Izazivala sam i – stvarno je to uradio. Smejali smo se kao mahnita deca i znala sam da smo stigli do vrhunca intimnosti. Mogla sam da mu kažem koliko me zbunjuje kosmos.

– Ti si mi jedini. Do sad. Ponekad se pitam kako bi s nekim drugim bilo…

– Razumem te. Šta da ti kažem – uradi to tako da ja ne znam.

Zapravo nije bilo razloga, jer nisam mogla da zamislim veći užitak od onog koji već delimo. Dok god smo ga delili.

Kad položim poslednji ispit, imaćemo gde. Knjige koje sam nekada volela odavno su se pretvorile u cigle u zidu. Trebalo je progristi put napolje. Što brže čitaš, brže ćeš izaći. Iz doma, iz prošlog veka, iz kanona pod prašinom starih reči, iz mučilišta…

– Koliko ti je još ostalo?

– Još jedan.

– Što si ga razvukla toliko?

– Pisali su ga punih dvesta godina – branila sam se uzidana u knjige. – Kao da se meni ne žuri…

Kad sam izašla, svet je i dalje bio isti. Preselila sam se u mali stan na krovu osmospratnice i opremila ga ostacima svoje dečje sobe i jednom babinom škrinjom od prelakiranog drveta u kome se možeš ogledati kao na vodi. Na dan useljenja lift je bio u kvaru. Tata mi je barem osam puta opsovao osmi sprat, babinu škrinju i momka zbog koga ostajem u ovom gradu umesto da se vratim na upražnjeno mesto seoske učiteljice.

– Čestitam ti prvi stan!

– Šta ćemo večeras?

– Gledamo film?

– Barem do pola, a posle… posle ćeš da spavaš sa profesorkom!

– Samo da ti kažem, nemoj da misliš da ću sad svake noći ostajati kod tebe.

– Zašto mi to govoriš?

– Da znaš.

U narednih godinu dana budila me je jedna srećna misao: – Više ne ideš u školu, gotovo je s tim! Još nešto je bilo gotovo, ali nisam to odmah znala.

Živeli smo i dalje u istom gradu, ulica do ulice, a prošlo bi po sedam dana da se ne sretnemo. Jer projekat je bio važan, rokovi kratki, posao napet, autoriteti prastari i kruti, mogućnost za napredak nikakva. Počeo je da služi civilnu vojsku i da spava u kancelariji. Počeo je da mi nedostaje i da mi uskraćuje svaki osećaj za kosmos.

– Zajedno ste toliko godina i on još uvek može da ti nedostaje? Još uvek to možeš da osetiš? Da se rasplačeš, čak? Kod svih koje znam, odavno bi to izbledelo… Pa, ti si jedna srećna žena!

6.

Nastavili smo da se viđamo i da sve manje bivamo zajedno. Zaspao bi već u prvoj trećini filma, čak i kad je komedija.

– Nedostaješ mi – kažem mu dok drema pored mene.

– Umoran sam, idem – odgovori mi.

Gledam nas u odrazu babine škrinje. Grč u stomaku pulsira tvrdo.

– Ne mogu večeras – kaže, a večeras postaje svako veče.

Razgovori su nam šturi, bezvoljni ili žustri, šetnje kratke i neme, dodiri izbegavani. U potrazi za prirodnim lekom, svukla sam tapete sa kuhinjskih zidova i izlepila ih receptima za afrodizijake. Kuvala sam hmelj sa narandžinom korom, pržila jaja japanske prepelice, cedilla zob i suvo grožđe, čistila pistaće i potapala orahe u med… Nisam ga probudila. U kuhinji me – znala sam to otpočetka s njim – prati neki maler; otkako se proširio na spavaću sobu, bivalo je nesnošljivo.

– Nema to veze s tobom. Baš nikakve! – govorio mi je. – Meni se nešto dešava, pusti…

– A s kim tvoja seksualna želja ima veze ako ne sa mnom? – nisam puštala, besna do ivice suza i rešena da nas rastumačim kao baroknu poeziju nekad.

– Nije problem u želji.

– Nego u čemu?

– Imam želju koliko i ti, a ne mogu. Shvataš li ti to? Nisam dobar, nemoj mi otežavati.

– Šta hoćeš da radim? Da se pretvaram kao da nije ništa?

– Ponašaš se kao da je veče propalo ako nemamo seks.

Veče je propalo posle sedam godina.

– Uradi to tako da ja ne znam…

Pljuštala je zaglušujuća kiša, glasna kao gradski slapovi, i bilo je neočekivano lako da ga poslušam. Nisam ponovo zavolela kosmos, ali je bilo iznenađujuće dobro. Jedino što mi je nedostajalo da o tome pričam sa njim… kao nekad, pod zlatnim tušem…

– Prevarila si ga!?

– Odobrio mi je.

– Još ćeš prevaru preimenovati u poslušnost!

– Da nisam njega, varala bih sebe…

– Ostavi ga. To je najčistije.

Naizgled samo, jer dok sam bivala s drugim, sve dublje sam čeznula za prvim, u sumanutoj želji da nas neko preporodi.

– Volim ga.

– Ali više nisi srećna s njim.

7.

Više uopšte nisam s njim.

Bilo je toplo prednovogodišnje vreme, ispod kaputa sam nosila neprimerene letnje majice i sve češće izlazila sama.

– Šta planiraš za doček?

– Ništa, a ti?

– Mogli bismo da ostanemo kod tebe i pozovemo neko društvo?

– Može, samo da ne moram da kuvam.

– Ma jok, spremiće moja keva nešto.

– Pizze.

– Malo sam bez ideje za poklon… Šta da ti kupim?

– Vibrator. A ja tebi?

– Kožni kaiš.

– Okej.

U nezgodno vreme, otkazala sam sve. Sedam dana pred važnu ponoć. Može li se išta otkazati u pravi čas?

–  Dođi. Treba da razgovaramo.

Plakala sam iznutra kad je ušao.

– Jesi dobro? O čemu si htela da pričamo? – gleda me kao da ima zubobolju.

Ćutim predugo i neprijatnije nego ikad. Nije pristojno ostaviti nekoga da toliko čeka na odgovor. Nekoga, pa baš njega od svih ljudi na svetu.

– Šta se desilo?

– Treba. Da. Raskinemo – izrekla sam tri reči od kojih je svaka po tonu teška, zagrlila ga silno i pustila da plač izađe napolje.

– Jesi sigurna?

Klimnem umesto da.

– Sigurna si? – hoće da izgovorim.

– Da.

– Onda tu nema mnogo šta da se priča.

Kad je izašao, bolelo je kao amputacija; dugo i fantomski.

Iza ponoći koju sav svet slavi, telefon je još jednom zazvonio sa njegovog broja.

– Gde si, Ljubice?

– Gde si ti?

– Pijanog me vode kući… Mislio sam da ću te sresti negde… Srećna ti Nova godina!

– Srećna.

*   *   *

Posle su se nizali razni. Jednokratni, prolazni, nasilni, naivni, servilni, momci drugih žena i mamini sinovi. Nijednom od njih ne pamtim broj telefona; nekima se i nad imenom zamislim. Da li me to čini lakom ili dementnom, tako mi babine škrinje, dvoumim se, mada slutim da ima neke sreće, kako u lakoći, tako i u zaboravu.

Autorka: Marijana Čanak

Fotografija: weheartit.com