26 jan Šansa

Groznica me je držala čvrsto svojim kandžama tokom celog dana i bila sam primorana da ostanem kod kuće, zatvorena, bez svoje dnevne šetnje sa samom sobom. Kako to ne podnosim. Kako je to loše za živce. Da ceo dan budeš zatvoren između četiri zida i prikovan za krevet. Glava mi je već satima teška, ali sam osetila da je popustilo u odnosu na jutro. Nema nikoga kod kuće. Roditelji su verovali u moju zrelost, da znam da kada sam prehlađena, NE SMEM da izlazim napolje. Međutim, zidovi kao da su počeli da mi se približavaju i imala sam osećaj, da ako ne izađem da šetam, da ću se ugušiti.

Pogledala sam se u ogledalo. Lice mi je gore nego što sam očekivala, bolesno bleda, sa potamnemilm podočnjacima… Ne mogu više da provodim vreme u zatvorenom, smeta mi. Oblačim dva džempera i preko kaput. Vidno sam usporena, u glavi kao da mi odzvanjaju doboši… Uzimam telefon za svaki slučaj, ali je groznica počela da me drma još jače, toliko da sam ga ispustila. „Potrajaće ovo moje spremanje…Vratiće se dok budem došla do vrata.“

Obula sam čizme. Termometar je pokazivao da je napolju minus petnaest. „Nisi mi od neke koristi danas… I da je minus četrdeset izlazim.“ Crni kaput mi je isticao bledilo, skoro pa prozračnost. Dok sam hodala izgledalo je, kao da ću se svakog trenutka slomiti. Ispred zgrade bile su dve prazne ljuljaške. Teškim, olovnim koracima prišla sam im i tu sam se zaustavila. Ako mi se stanje pogorša, ako uopšte drhtaji mogu da budu jači od ovih, barem sam blizu stana. Uhvatila me je strašna vrtoglavica, ali sam osetila olakšanje kada sam punim plućima udahnula ledeno sveži vazduh. Ne fizičko olakšanje, fizički sam se raspadala i verovala sam u čudo da se neću onesvestiti, ali psihički… Kao da mi je soba sve vreme branila da izbacim misli iz glave, a one su sa nagomilavale i postajale sve bučnije.

Zažalila sam što sam se malo zaljuljala. Zaustavlila sam se teško. Pribila se uz zastero, izjeden rđom, stari lanac. Stezala sam ga jako, kao da želim da drhtaje tela prenesem njemu.

Bio je mrak i svetlost je dolazila od lampiona koji su postavljeni u blizini parka. Tišinu su narušili dečiji koraci i smeh. Iza mene se pojavila devojčica. Nije imala više od sedam godina. Da budemo iskreni, nisam volela decu, a ni ona mene. Iz nekog razloga sa tim bićima nisam nalazila  zajednički jezik. Ali ova mala, sa plavim čuperkom, šalom i kapom na glavi, nije mi smetala.

„Zdravo“, rekla mi je mašući i smešeći se. Sela je na ljuljašku do moje. Poznato je da su deca uvek lepa, a da kako starimo sve smo gori u svakom smislu. Ona je bila posebno simpatična jer nije mogla da kaže slovo „R.“

„Zdr-ra-a-avo“, odgovorila sam uz cvokot. „Ne mogu da očekujem od jednog deteta da ne narušava tišinu.“

„Zašto se treseš?“, kako se samo kotrljalo to R, kao da pravi kolut napred.

„Hladno mi je“, i „imam groznicu i verovatno posle ovog glupiranja i upalu pluća“, pomislila sam.

„Onda nisi zaljubljena“, rekla je nasmejavši se, ličilo je na grgorenje. „Čula sam stariju sestru kako kaže da ljubav greje.“

„Nije uvek tako…“ Prošlo je svega pet minuta kako je došla i bilo mi je na trenutak lakše što nisam sama, u slučaju da… padnem u nesvest.

„Ti si velika?“

„Pa, za tebe jesam“, pokušala sam da se nasmejem , ali je to ličilo na grč.

„Zašto ti je takvo lice?“ Ćutala sam. „To je samo loš dan. Proći će“, rekla je.

Malo dete sa filozofskim pitanjima, odgovorima i pristupom. Bilo mi je čudno sve to… Njena kosa, kapa, šal… Postavlja pitanja  poput odrasle osobe, to nekada iritira.

„A pošto si starija, reci mi, je l’ život lep? Je l’ ga voliš?“ Ovo je već prevršilo svaku meru iznenađenja.

„Pa, znaš kako…Da, volim ga. Ali ume da bude loše“…Da li da joj kažem istinu i da joj porušim sve snove? Ili da je ipak pustim da mašta?

„A je l’ moguće posvađati se sa pravim prijateljima toliko da plačeš?“

„Moguće je“…Naprezala sam se da odgovorim. “Toliko da povratiš od besa.”

“Je l’ težak? Moja baka kaže da jeste. I kaže da su ljudi stoka. Da su zli i pokvareni. Je l’ to istina?”

“Teško pitanje. Znaš, možda treba ti da otkriješ to. Nije fora da ti ja sada sve kažem i pokvarim fazon.”

“Pa, valjda. Videću .”

…”Natašaaaa! Hajde sine, kasno je!”

Samo sekund. Trenutak. Napokon mi je bilo jasno. Ta devojčica sa kapom… Da li sam to ja?

“Ćao, vidimo se!”

“Vi..di..mo..se. Ali čekaj, čekaj…”

I otrčala je u mrak.

Danima sam se pitala, šta se dogodilo u parku? Da li je bilo stvarno?

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografije: radikal.ru, favim.com