06 feb Samo snovi i ništa više

Na bojištima snova ne možeš izgubiti. Ali ne možeš ni pobediti.

Možeš samo da sanjaš i kroz te snove živiš. Da se nadaš da će se nekad ostvariti. Da im obezbediš pogodnu klimu da sazru, pošto se rode. A možda se i predomisliš, kad nisi baš najsigurniji da li želiš da postanu stvarnost.

Jastuk moj zna koliko sam te puta sanjala. Dok mirno spavam, ja sa tobom ne mirujem. Hiljadu stvari se tu desi. Svaki put kade te poljubim, ja se probudim. Ako te dodirnem, san me napusti.

Hvala mom jastuku što ne govori. Postelji što trpi moje prevrtanje i preznojavanje.

Sanjam te, miluješ mi lice. Govoriš da samo to želiš, mene kraj tebe. Zauvek. Sklapam oči i pitam se čime sam sve to zaslužila. I da li ima veće sreće od saznanja da si nekom potreban kao vazduh, da bi za tebe učinio sve. Ceo dan provodimo u krevetu, smejemo se, igramo, golicaš me. Govoriš mi da sam lepa, najlepša kad se probudim… Bez šminke i uvlačenja stomaka, prirodna. Ceo život sanjao si moju zlatnu kosu, rasutu na tvojim grudima, iako ume da golica i iritira. Ja sam sanjala tvoje male ruke i tvoj dečački osmeh.

To nekom drugom ne može biti vredno kao nama. Možda je, na kraju, samo meni vredno.

Nekad je bolje pustiti snove da samo to i ostanu. Snovi. Jer na javi, nije tako lako prelaziti milje sa tvojom rukom koja čvrsto drži moju. Sedeti na plaži u tvom zagrljaju i gledati svetleće tačkice rasute po vedrom letnjem nebu. Nije tako lako zavoleti, vezati se, odreći se svega zbog ljubavi. Promeniti neke stare navike. Ružna je svakodnevica. Mogli bi se svađati, različito misliti, mogao bi da me zapostaviš posle nekog vremena. Ja bih mogla da postanem naporna, sa mojim snovima o osvajanju jedne iste osobe, iznova i iznova, svaki dan. Tražila da mi posvetiš puno vremena.Tražila od tebe da budeš ono što nisi. Mogla bih da ti tražim da se trudiš kao u romantičnim filmovima. A ti bi rekao, to u stvarnosti ne funkcioniše, mala…

Zato te sanjam, i to je dovoljno. Možda je to i previše. Trebalo bi da bude, da me napusti da prestane.

Ali mogu da podnesem. Budim se sa osmehom, daleko je gore imati noćne more sa serijskim ubicama.

U snovima, kao i u filmovima Nikolasa Sparksa, savršeno je sve.

U snovima, nije važno koji je dan i ne moramo na posao. Ne moramo da donosimo važne odluke, ne moramo da rizikujemo, menjamo način života.

U snovima, možeš biti na drugom kontinentu, a opet pored mene. Iako nikada nisi bio, zapravo. Ja u njima učim kako tvoja blizina prija, kako mirišeš i kako su ti tople ruke.

Ponekad toliko stvarno sanjam da osetim tvoj miris i kad se probudim. Ili, ako sam se smešila tvojim glupim šalama na nekoj drugoj planeti, u nepostojećem trenutku, kad jutro jednog potpuno postojećeg trenutka zaviri u moje oči, još uvek se smejem. Taj trenutak stalno pokušavam da odložim. I stisnem oči, hoću još da sanjam. Pokrijem glavu, retko nastavim, češće ne. Samo odlutaš.

Ne, nisi ti ono što mi treba.

Treba mi jastuk, noć, sklopljene oči, mračna soba, gusto navučene zavese. Možda pomisao na tebe, ali nekad ne moram ni da se trudim.

Sam ćeš doći…

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografije: pinterest.com