03 okt Samo me pusti da sanjam.

Pusti me da sanjam…
da se grešan rasplinem u plamenu
zabludelih snova,
poškropanih suzama.

U čistinu detinje duše odlutam,
i spasem se od sebe,
samo na tren
dok bežim od stvarnosti u snove.

Pusti me, Marina,
da zagrlim sve grehe naše,
u čaši gorkog vina
sa dubokim talogom s duše.

Nek se srušim,
pred božanskom lepotom tvojom
i neka mi svi snovi dođu glave
samo da te još noćas snim.

Pusti me, da zaplovim kroz život
sam, bez očiju tvojih
usana, osmeha i grudi…
u krvavo more srama.

Ostani sama, moraš tako
još uvek nade za tebe,
meni odavno povratka nema
još onda kad izgubih tebe.

Samo me pusti da sanjam,
glavu naslonjenu na moje rame
uvojke tvoje kose na mojim grudima,
mesečinu, mene i tebe u ljubavi same.

Autor: Nemanja Tonić