16 jan Samo jedna luda letnja noć

Nikada ne znaš gde te može odvesti jedno sasvim obično julsko veče, običan izlazak sa prijateljima, običan susret sa sasvim običnim dečkom. Ne možeš da slutiš da će baš njemu tvoja kosa te večeri biti najlepša na svetu, da će ti otimati telefon jer se on u društvu ne koristi,  da će te uzeti za ruke i vešto zaplesati sa tobom.

Da ćete se smejati nekim glupostima, sasvim bezazleno i drugarski… I neočekivano, posle par tekila, čak i kora od limuna na stolu, od koje će ti napraviti prsten i iz šale te zaprositi, čak i ona će dobiti značaj.

Biće ti smešno i ludo to sve. Pijana od leta, piva i smeha leći ćeš u krevet i misliti na svog dečka, kao i svake večeri pred spavanje, do tada.

Jer to nije bilo ništa važno i sve je samo šala.

Kada i ujutru pomisliš na njega, i na stolu ugledaš osušenu koru od limuna, a na Fejsbuku novi zahtev za prijateljstvo i par šašavih poruka, koje će te isprva nasmejati, a potom gutaš knedlu veliku kao limun… shvatićeš da nikada više ništa neće biti isto. Tad, ili nešto kasnije… Otprilike kada se nekoliko stidljivih poruka pretvori u beskrajne razgovore i besane noći. Izlive emocija. Stihove pesama koje tope ledene bregove…

I šta onda ostaje?

Kada nemaš hrabrosti da menjaš svoj svet i ono što si gradio godinama, zalivao strpljenjem i pažnjom, ljubavlju i poverenjem, poštovanjem i verom da je to ono pravo…

Kada su jedan pijani ples, jedan pogled i osmeh dovoljni da prodaš miran san i izgubiš glavu, kao u filmu.

Poželećeš opet da ga vidiš, dodirneš, jer te noći nisi obratila pažnju na to da li su mu nežne ruke i koje su mu boje oči.

Zaboravila si kako mu zvuči glas i kako te gleda.

Potražićeš značaj u svakoj reči, a kada ga pronađeš, želećeš da čuješ nove, lepše.

Kada ga potom, poslednjeg dana leta, u moru ljudi koji provode sunčano popodne na keju, kraj reke u kojoj se poslednji zraci tog leta kupaju, ugledaš kako korača ka tebi, pitaćeš se šta ti to, kog đavola, radiš, igraš se sa vatrom koja će te spržiti, ne opeći.

A onda ćeš zaboraviti na sve, kada mu, posle pet sati šetnje i razgovora koji ćeš takođe zaboraviti, spustiš glavu na rame…

I poželećeš da, kao u tom trenutku, ne postoji ništa osim vas dvoje na toj klupi, daleko od realnosti, još dalje od snova… jer u snovima biste se ljubili tih pet sati.

Ovako, on te samo nežno ljubi u kosu i njegova ruka obavija tvoja ramena, steže te jako… Ne znate ništa jedno o drugom, a opet se u potpunosti znate. I ćutite. Jer je i tišina tada lepa, ne morate čak ni da je oterate rečima koje pokvare sve.

Kome je teže tu? Kako biti pravedan i fer, a da niko ne bude povređen? Kako zanemariti sve okolnosti, a uzeti ih u obzir, slušati srce i isključiti mozak, kako rizikovati?

Lakše je ne preduzeti ništa i pustiti da sve to bude samo šala. Nevažna, sitna slabost.

Posle uslede svađe, prebacivanja, pravdanja, teške reči.

Previše razmišljanja i premalo podrške i razumevanja… a da se još niste ni poljubili…

Sve je ostalo tu, na keju, na klupi na koju i sada sedneš kada istrčiš celu stazu.

Na klupi kojoj si se naredna tri dana vraćala sama, da pojedeš italijanski sladoled, razmišljaš i vagaš, iako znaš da on to baš naročito ne voli.

Zašto nije sve lako, kao prvi ples, zašto stvarnost uništi to ludilo i spontanost..?

Stvarnost te natera da biraš reči, prećutiš  ih kad god uspeš, napišeš poruku pa je izbrišeš…

A prvo si morala da se uhvatiš čvrsto za nešto da ne bi odletela, toliko je bilo lepo misliti o njemu.

Ipak, iako je oboje zabolela ta letnja igra, lepo je setiti se kako divno mogu zvučati akordi tišine…

Kako srca uz njih zaigraju, zaplešu, kao dva sanjara u letnjoj noći.

Previše sanjali, pa ponestalo jednom snage, a drugom hrabrosti.

A prve noći su bili spremni na sve, oboje, samo što to nisu mogli znati… mislili su da su sami u tome, da se ono drugo samo šali.

Sreća je lepa samo dok se čeka. Posle se sve iskomplikuje. Kad mnogo maštaš i sanjaš, realnost te ošamari. Obično se oklizneš na koru od banane, a sad ste se sapleli na koru od limuna… 🙂

Vaši snovi ostaše da sede zagrljeni na keju, kao jedno… čekaju neka druga vremena… Jer, ako je suđeno, setićete se i doći da ih ostvarite. Jednom, kada zaboravite Teške reči i kada naučiš da rizikuješ, budeš sama i svoja, manje razmišljaš i uživaš… I kada on nauči da te bodri u tome, da je bolje pričati sve i ne dizati ruke, ako već želi baš tebe. Jednom, kada, kao one prve noći, ništa više ne bude bitno…

„Reči bi sve pokvarile,

samo se, ćutke, pokraj mene stisla.

Sami, svoji,

izbeglice iz besmisla…“

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografije: favim.com