16 okt ŠALA

Imam dvadeset godina,
izgubljen sam.
Bilo je teško,
ali čini mi se da je sve do sad,
bila šala.
Mesec je izvirio pre neki dan,
prati me,
hodam sporo.
Jako teško dišem,
malaksao sam,
i malopre nisam mogao da podignem,
običnu, staklenu čašu sa stola.

Senke drveća plešu na vetru,
nije toliko vruće,
ali se mnogo znojim.
Iza svake kapije usput,
neko priča,
ko može toliko da priča u 3 noću?

Povezao sam par dana pijan,
ponovo,
uradio sam nešto bitno tih dana,
održao sam svoje prvo samostalno veče poezije,
bilo je toliko mnogo ljudi,
i poslednje dve pesme,
čitao sam duhovima i uspomenama.
Prijala je njihova pažnja,
ali si falila tamo,
jesi.
I sada fališ.
Ortaci su imali svirku sinoć,
zašto nisi mogla da dođeš?
A, da, zaboravio sam.
Uglavnom,
svidela bi ti se muzika,
i to dvorište,
i Mesec se približio i sijao.

Roditelji se plaše koliko pijem,
i majka me je upozorila da prestanem,
ili smanjim,
u suprotnom će reći familiji kakav sam,
a pamte me drugačije.
Nekako mi je svejedno,
zaista.

I večeras je svirka.
Moji ortaci su zagrljeni sa svojim devojkama,
primetim to kad se okrenem,
i poželim da im kažem da kriziram,
da mi nije dobro,
i da sam jako nesrećan,
ali na silu se nasmejem,
kada me upitno pogledaju,
i kažem da je sve u redu.
Ali nije.
Kada bih mogao da uzmem tvoj grad,
i smestim ga negde pored svog…

Čini mi se da je sve do sad,
bila šala.
Večeras sam prvi put u životu krizirao.
Za alkoholom.
Tresao sam se,
i teško disao,
a onda mi je neko dao limenku,
i drhtao sam dok sam je otvarao,
i spizdio pola ili više iz prvog gutljaja.
Malo bolje.

Ne mogu da mislim o ovoj pesmi više,
jer neko uporno priča u pozadini jebeno,
i ne može da ućuti i…
uhvatio sam sebe kako mašem rukama,
dok sam hodao,
i kako pričam glasno,
nešto odvojeno od misli ka ovoj pesmi.
Uplašio sam se.
Prso sam, jebote.
Seo sam na klupu u parku staračkog doma,
i želeo da budem sam,
ali su naišli poznanici,
i čitao sam im neke pesme,
ponovo o tebi.
Nikad se nisam osećao gore,
praznije i više izgubljen nego sad.
Ćutao sam kad sam ušao u stan,
mlađi brat me je gledao.
Ćutao sam i gledao se u ogledalu,
nasmejao se.
Šala, šala…

Stefan Stanojević