17 jun Sabrana nedela: Doći ću po smrt

I doći ću po smrt jednom, iako sam  neuspelo pošao.

I znaću da dovoljno živeo nisam.

A, poći ću jer živeo jesam.

Doći ću nateklih grudi dahom. Disaću kao da poslednji put ne dišem. Srcem ogledeću što je unutar njega – široka polja, po njima rasuta odsustva.

Ne poznajem ih, al’ sve ih znam.

Tako su tuđe ondašnje bliskosti, sve su nekada maglile oči, danas ih praznim mog oka ivičim prošlom stvarnošću.

Sve je tako moje, moje više nije ništa.

Doći ću.

Jednom, u trenutku praska užitka što začeću prethodi, možda u trenutku moje majke vriska il’ očeve ruke stiska jednog tananog struka, u tom toplom bezumlju dva sklupčena naga tela, hteli su oni – ja život hteo nisam.

Seme ne ume da traži il’ pita. Semenom raspolažu.

Da sam mogao onda iz mraka uda da sagledam zemlje parče, da nanižem u pogledu sve oštre, klatnom snega, vrhove planina obgrljene, da sam mogao duž reke bistre njenim nemarnim tokom da prostrujim, i sunce da sam mogao ljuto da ćušnem skrivanjem kad opeče, da sam sve to mogao, a da čoveka ugledao nisam – sumnjam i onda da bi poželeo da jesam.

Jer sve što podseća dušu na lepo niz klete oči dušu i crpi.

A, duša nije ništa osim tela u kome su misli. Misli nisu ništa drugo no što ti skup milog i nemilog donese.

Kako slobodni ipak nismo.

Kako smo usmereni onim što je bilo ka onom što još došlo nije.

Zato putujem i ja.

Putujem.

Doći ću po smrt.

Ništa odneti neću. Al’ to što ništa za sobom ne ponosim ne znači kako ne donosim.

Donosim uplašenost njoj.

Ne nad nastankom mojim.

Samo strah kojeg se, u davno proživljenim sa mnom danima, danas boji.

S kim li je to bila – upitaće se.

Baš ta žena čijim sam sramom često, povijene tuđom rukom suknje, povijen bio ja. Baš ona zbog koje sam smrti jednom neuspelo pošao. Baš ona koju sam ljudski voleo.

I ne volim je više, al’ sam posle nje oboleo od nepreboljivog sebe.

Nit spreman nit nespreman, samo odlučan: doći ću.

Doći ću po smrt gledavši s podsmehom u nade; u izgnanstvu čoveka iz mene, upreću na celi svet prst dok ga jedino upirem na sebe.

Po ožiljku rastrojstva, poznaće me mrtvog, jedino po tome, ljubavnici života. Al’ ne znaju i znati neće, da su tek ogoljena tela u činu, ipak, mučenja – nagi i neuki – na krevetu širine zemlje, nasilnički prikačeni na ud života.

Niko vredan života nije, al’ je svako vredan smrti; zato majko nemoj, nikog ja ne izdajem, ne plači i ćuti. Ćuti dok me budu ogorčene kurve, začete silovanjem nametnutog potomstva, dok me iste budu klele što oduzimam što i nije moje. A, moje je.

Po ožiljku besmisla poznaće me još manje smislena kopila. Nad tvojim jadom odmahivaće glavom – lud je, tako nije trebao! A zar ludi i oni nisu kad, kao života štenad, kučku, pod sabranim i ravnodušnim nebom, zalud sisaju.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografije: weheartit.com