26 dec REZ VEČNOSTI

Naslikavši sliku,

Stala sam kraj nje, i gledam.

U njoj se sve prepliće.

U njoj smo mi,

U njoj je sve ono što je u tebi i u meni već vekovima,

U njoj si ti, u njoj sam i ja,

I sve naše sto je crno, a pod mesecom večeras sja.

U njoj je mrtvo slovo svih mojih rana,

I moje suze i moje čežnje,

I moji krici i moje boli,

I kad sam je molila,

Molila ljubav da ostane,

Rekla mi je: To je tako kada se voli.

Stojim zaglavljena, u rezu večnosti

U kome smo ti i ja trebali da živimo,

A tražeći se beskrajno dugo,

Izgubili smo,

I  zato sada- jedno drugo krivimo.

Gledam na vrata, i mislim:

Možda će.

Sedim na podu sobe u kojoj smo se smejali,

Pevali i pili,

U kojoj smo satima srećni bili,

U istoj sobi gde me sad duša boli,

Molila sam ljubav da ostane,

A ona mi reče: To je tako, kada se voli.

Autorka: Nina Pavlović

Fotografija: weheartit.com