23 okt Razglednica iz Frankfurta 5

Probudilo me je sunce, biće danas divan dan, iskoristiću lepo vreme da se malo prošetam i da obiđem taj kineski park o kome mi svi govore. Ustao sam, malo se bavio gimnastikom (volim da budem u formi), istuširao se, oprao zube, obukao se, doručkovao neke bezukusne bio-žitarice sa mlekom, popio šolju kafe, navukao patike, jaknu i zalupio vrata. Ubrzo sam zajezdio na svom gastarbajterskom prevoznom sredstvu – crvenom, ženskom biciklu. Mogao sam da biram između rolšua i bicikla i verujem da sam mudro odlučio. Tada sam shvatio zašto su sva vozila koja uvezemo iz Nemačke tako očuvana i sa tako malo pređene kilometraže. Pa ovde svi voze bicikle. Samo se naši gastarbajteri služe motornim vozilima, koja zagađuju ozon i samim tim galopiraju ka sve većem globalnom zagrevanju. Zbog toga dolazi do ovih nesvakidašnjih prirodnih katastrofa, ne znam, tako nešto sam čitao… Zamislite ovaj dijalog u Srbiji:

– Gde živiš?

– U Nemačkoj, u Frankfurtu.

– A šta voziš?

– Crveni ženski bicikl!

U selo bolje da se više ne vraćaš nakon toga, puče bruka, a roditelji od stida i sramote ni po hleb više neće smeti da idu.

I tako, plovim morem asfalta, tako savršenim, bez ijednog talasa, Hamburg alejom vozim ka Berger ulici. Berger ulica je poput Bulevara kralja Aleksandra u Beogradu, tu se ljudi šetaju,  idu u kupovinu, obilaze butike, radnje, pekare, kafiće, svakakve trgovine, pijacu… Na kraju ulice se nalazi pomenuti kineski park. Ostavljam svog Šarca, vezujem ga za neki saobraćajni znak i prelazim ulicu na obeleženom pešačkom prelazu, koji se svakako ne može nazvati „zebrom”, više liči na ćosavu kozu. Kineski park – bio kineski ili japanski, meni je to isto, znam da je azijska kultura u pitanju. U parku se nalazi nekoliko kućica sa oštrim krovovima, puno stubova, nekoliko onih banzai drveća, ili kako se već zovu, neka bara, verovatno u funkciji jezerceta, nekoliko betonskih mu-su zmajeva i sve je to ograđeno visokim zidom. Sipatično, ali nikako fascinantno, ili sam ja prost i primitivan za lepotu i kulturu drugih nacija, kako god, nisam bio oduševljen. Kako nisam video nijednu Japanku, Kineskinju ili Vijetnamku, i dalje ne znam čiji je park.

Od ulice Berger spuštao sam se ulicom Sandveg. S obzirom na priče koje sam čuo, ova ulica važi za jednu od onih koje se zaobilaze. Ulica je puna sumnjivih lokala, svakojakih ljudi, multikultura i svega drugog što nije u vezi sa Nemcima i Nemačkom. Ovde se može kupiti „Rubinov” vinjak, banjalučki ćevap, Ožujsko pivo, „Blic”, „Kurir”, „Skanadal”, „Svet”… i sve to, naravno, po nemačkim cenama, to je jedino što te podseća da si ipak u Nemačkoj. Ipak, kada se uželiš domovine, ovo je najbliže njoj od svega što možeš naći, ili bar od svega što sam ja video. Kupio sam „Blic”, flašu vinjaka i ćevape, seo na svog crvenog zmaja i odlepršao nazad do stana. Gladnih očiju sažvakao sam ćevape, skuvao kafu i sipao vinjak. Vinjak sam retko pio, čak ga nisam ni voleo, ali u ovom trenutku to nije bio vinjak, to je bila ambrozija. Iskapio sam prvu čašicu, nasuo drugu, slistio drugu, natočio treću, otvorio novine i prvo malo šuškao njima. Dok sam čitao da Đilas preuzima lidersku poziciju u Košarkaškom savezu, dok sam se smejao „Blic stripu” i jednom premijeru sa keceljom, dok sam preskakao tvrđavu, kmetove i feudalce jedne monarhije, primetio sam da ovaj „Blic” za nemačko tržište ima duplu štampu, kao da su slova štampana jedna preko drugih, sa vrlo malim razmacima, a i ovaj vinjak, takođe za nemačko tržište, brže vetri nego onaj kod kuće. Ili je možda dance negde naprslo, nisam siguran. Okanuh se ja novina, bolje da se fokusiram na vinjak dok ga još ima. Seo sam za računar, pustio pesmu Tome Zdravkovića, zavalio se u stolicu, eksirao još jednu čašicu i osetio merak prvi put otkako sam napustio Srbiju!!!

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije:tripadvisor.com, putovanja.info