„Ti čak ni u jednakost ne veruješ.
Ne želim to za sebe.
Otići ću u Beograd kod mame studirati, a on će otići u Berlin kod strica kako bi zaradio novac.“

„Nema zemlje za tužne ljude, mala.
Ne bi bilo lepo mesto za život.“

Uvek su previše razmišljali. Čak i kada je trebalo dedu sahraniti, jer je to značilo rastanak.
Celo selo je bilo u čudu kada je dobio kćerku, a još više kada je odrasla u osobu poput njega.
Deda ih je takve izdržavao dok nije umro. Njena majka nije toliko izdržala, ali im je slala novac.

Odlučili su ga sahraniti tamo gde se put račva u obliku krsta.
Prva stvar oko koje su se složili otac i ćerka otkako je ona upoznala ljubav brižnog čoveka.
Jedan put je vodio ka moru, drugi na planinu, a trećim niko iz sela nikada nije pošao.
Čak ni oni, iako nisu bili dualisti.
Manjkalo im je hrabrosti.

Inače su plakali stalno, ali kada su dedu spuštali u zemlju nisu. Toliko ih je uspeo naučiti. Nad činovima prirode se ne tuguje, ljudska dela jedina zavređuju očaj.
Sutradan je napokon ćerka napustila oca. Otišla u nepoznatom pravcu iako je tačno znala kuda ide. Da pokuša isprazniti glavu kako bi napunila srce.

„Čovečanstvo nema vremena za ljude, a o mladosti duha govoriće ti samo starci.
Nisam te puno praktičnog naučio, ali ovo će ti koristiti.“

„Dobro, tata. Znam da će me suze najverovatnije pre ili kasnije vratiti kući, ali prirodno je želeti više od toga.“

„Vidimo se, mala.“