Putujuća kafana

26. oktobra 2017.

Samo su oni retki „srećnici“ znali za nju. Rupetina na ostrvu. Tamo je jednog prohladnog popodneva ušao advokat Đoka. Bio je najveći advokat Zemuna, zasigurno. Ni sam nije bio svestan kako je došao do ostrva, jedino što je video u daljini bio je čamac koji plovi nazad ka suprotnoj obali. Mogao se zakleti da njime upravlja pas! Očistio je naočare duksom, ponovo pogledao, ali čamac je već nestao.

Nekakav neobjašnjivi zov osetio je advokat. Zov moranja, navike i samouništenja. Krenuo je putem blatnjave staze u šumu, negde, duboko u srce ostrva. Hodao je i hodao, a sunce je već uveliko počelo da zalazi. Daj mi meseca, daj mi meseca, molio se u sebi advokat Đoka.

Onda je video zmiju. Dok je urinirao, prikrala mu se iza leđa i ugrizla ga za butinu. Čudna neka zmija, pomislio je, jer već mu je laknulo kada je video da ta zmija nije otrovnica, dobro ih raspoznaje. Nastavio je da hoda, ali ga je živciralo što mu je iz predela butine curkala krv od ujeda. Sada neće izgledati pedantno, kako to pristaje jednom advokatu. Cipele su mu bile blatnjave, od nervoze se preznojio, i privrtilo mu se u glavi. Posle par trenutka pao je na zemlju. Ko bi to rekao, srušio se, a zmija koja ga je ujela nije bila otrovna!

Probudio se u nekakvoj kolibi. Izgledala je poprilično uređeno, sa sve kaminom, kamenim zidovima, drvenim stolovima. Onda je primetio i šank, te je zaključio da je sve ono sa psom, zmijom i ostrvom bio samo ružan san. Čak nije bilo ni tragova ujeda na butini. Dakle, zaspao je u nekoj kafani i to je sve. Pridigao se i seo za šank. Glasno je dozivao konobara. Trajalo je to jedno dva minuta. Nije više mogao da izdrži, bilo mu je hladno, pa je otišao do kamina i trljao ruke, ne bi li se ugrejao. Kada je ponovo pogledao u pravcu šanka, zaledio se. Na njemu je stajao crni šešir. Plašljivo se vratio do šanka te je razgledao šešir. A onda je čuo:

– Dobro veče, advokate! Sviđa Vam se moj šešir?
– Ko ste Vi? Ko ste Vi, odgovorite!
– Advokate, Vi se mene plašite?
– Naravno da se plašim, ne vidim Vas, gde ste Vi, za ime Boga?
– Bog… Zanimljivo je kako se svi pozivate na ime Boga u mojoj kafani. Ali dobro, svako ima pravo na grešku.
– Izađite na svetlost, želim da znam sa kim razgovaram!

putujuca-kafana-blacksheep.rs

Onda se iza advokata pojavio omaleni, debeljuškasti gospodin, u prefinjenom crnom odelu i pantalonama, blještavo čistim cipelama i crvenom leptir mašnom.

– Ovo je moje, ne znam kako sam ga zaboravio na šanku, rekao je omaleni gospodin, te na svoju glavio stavio crni šešir.
– Sada mogu da Vam se predstavim. Moje ime je Alegsander, domaćinin putujuće kafane, Vama na usluzi… Potom se duboko poklonio.
– Aleksandar?
– Ne, ne… A-L-E-G-S-A-N-D-E-R! Alegsander…
– Jako retko ime… A odakle su Vaši?
– Koji naši?
– Pa roditelji.

Omaleni čovek je počeo da plače kao mala beba.

– Nemojte, molim Vas, to mi je slaba tačka. Roditelji su me ostavili kada sam bio sasvim mala beba… Jaoj meni.
– Ne, izvinite, izvinite molim Vas, nisam mogao znati!
– A, u redu je onda, promrlja omaleni čovek, te uzviknu: „Konobar, usluži mušteriju!“
– Iza šanka se začu glas.
– Izvolite, šta želite popiti?
– Ko je to, nikoga ne vidim, zbunjeno upita advokat.
– Milutine, zaboga, je l sam ti lepo rekao da goste ne dočekuješ četvoronoške, podigni se lepo na dve noge, budi pristojan… Sramota me je od tebe uvek… Izvinite, advokate.

I onda se konobar pridigao. Advokat je ponovo protrljao oči. Ispred sebe je video crnog psa. Reklo bi se, istog onog kojeg je i video na čamcu.

– Pas! Ovo je pas.
– Ne gospodine, moje ime je Milutin, čime Vas mogu uslužiti, reče konobar.
– Gospodine Aleksandre, ovaj pas govori, u pomoć!
– Smirite se, dragi moj advokate… To je dobar pas. Verujete li da Vam čak i neće naplatiti niti jedno piće?
– Ma kako pas da me usluži? Šta je ovo?
– Kafana, Milutin, ja… Na koga mislite?
– Ne, ne, ja ovo sanjam… Ali ako je ovo san, makar ću ga iskorostiti… Milutine, daj mi dupli viski sa malo vode i puno leda.
– Naravno, gospodine, odmah ćete biti usluženi.

Advokat se potom okrenuo ka omalenom čoveku.

– Ali, molim Vas, kako će pas da sipa viski, ima premalenu šapu da bi sve to uradio…

Čaša viskija lupila je o šank.

– Izvolite, nadam se da sam bio brz!
– Napreduješ Milutine, svaka čast, reče Alegsander.
– Advokat je ispio viski na iskap i zamolio za još čašu. Dobio je čitavu flašu, i to kao što je i obećano, potpuno besplatno!
– Vidite, počeo je da objašnjava Alegsandar, ja nikada nisam konzumirao alkohol. Nikada mi nije bilo jasno šta Vi, ljudi, vidite u njemu. Evo, recite mi, ne bi li ste, makar na dva minuta, želeli da budete ono malo, bezbrižno dete koje čeka rađanje sunca spokojno, duboko u svojim snovima. To su snovi o simpatijama, loptama, cveću, školi, moru, kapetanima, pustolovinama…
– Ja sam vazda na brodu kada popijem, ako me razumete, mrmljao je već pripiti advokat.
– A imate li dece?
– Imam, ali oni su u Madridu. Ne sećaju se pijanog ćaleta.
– Ja bih, ipak, rekao da ste Vi taj koji se ne seća.

Kada je Alegsander izgovorio tu misao, na licu se mu se ocrtalavala hladnoća, ispraznost, bes. Da je iko imao priliku da pogleda u njegove oči, video bi tamu, duboku tamu koja spoznaje ono što niti jedan ljudski um nije uspeo… Beskraj.

Sledećeg jutra, grupa alasa pronašla je leš na ostrvu. Bio je to prvi nesrećni slučaj, od mnogih koji su usledili. Kao uzrok smrti, navedeno je pijanstvo.

Autor: Milan Mažibrada

Fotografija: weheartit.com