02 apr Put posut rečima

Krešendo njenih emocija dostigao je kulminaciju čovečnosti, prolivši suze na ukočene linije smrti Pjerovog odraza, čije čelo, poput mauzoleja, u svojim borama nosi esenciju nestalih uspomena. Posegnuvši za škrinjom njegovih ispovesti, dane je provela iščitavajući redove ispisane perom čoveka, koji je život poznavao u njegovoj suštini, iako mlad i neostvaren u celosti životnog veka. Nadahnuta mirisom mastila, zamišljala je njegovu pojavu, okupanu topazom voštanog plamena, kako zaveštava svoju sudbinu izbrazdanim površinama pergamenta.

Položivši svoj pogled na gramofonsku hornu, dopustila je da ceremoniju isprati jedinstvo ploče sa čeličnom iglom, koja bi poput otrovne žaoke predatora reprodukovala zvuk do neverovatnih tančina. Ustavši na noge, izravnala je haljinu koja je poetski padala niz krinolinu, plešući u ritmu francuskog kotiljona, osetivši Pjerove šake na svojima, osetivši njegov dah u kosi, njegov smeh u vazduhu.

Vrativši pogled na prošlost življenja, iskusila je vrelinu suza koje ostavljaše trag na obrazima. Iznova je posegnula za škrinjom, polažući hrapavo telo pergamenta na Pjerovu kožu, nežno prelazeći duž reči i paragrafa smesom prirodne smole, koja bi spajala prozračnost njegove kože sa poleđinom životne antologije. Postao je jedno sa svojim pričama, sjedinjen u večnom plamenu lepe reči. Poslednji pogled uputila je sudbini, prkoseći morbidnosti sopstvene, osmehujući se njemu, koji je svoje telo i svoj duh ostavio u zagrljaju mirisne hartije, dopustivši da njegov život, njegova epohalnost, postane delo, veliko, neizbrisivo. Nežnim pokretom usana usmrtila je tinjajući plamen sveće, izlazeći na ulice koje izgubiše deo svoje duše, deo svoje postojanosti, zaputivši se ka jedinom mestu koje ju je sećalo na Pjera, prepustivši njegov duh onima koji će mu osvetliti put, put posut rečima.

Odlučno je koračala Marsovim poljima, polazeći u susret tornju koji je tokom godina postao simbol metamorfoze, pređašnje ruglo Pariza, postalo je neverovatna građevina impozantne visine, remek delo svetske arhitekture. Uspinjala se čeličnim stepenicima, dopustivši da vetar upliće njenu kosu, dopustivši da kiša spira njen greh. Dospevši do samog vrha, pogledom je prizivala nebesa, tražeći dozvolu, tražeći smisao u odluci koju je snažno prigrlila kao jedino rešenje. Čula je poslednje note, poslednje glasove, posmatrala poslednje prizore. Zagledavši se u nebo, tražila je njegov lik u odrazu sopstvenih očiju, tražeći njegovu reč u šapatu vetrova, njegov dodir u kišnim kapima.

– Oprosti mi. – izgubila je dah, napustivši život u poslednjoj rečenici, prepuštena padu u večnost.

Postala je veličanstveni leptir, posvetivši poslednji let sećanju na ljubav, dane provedene u magnovenju bolesti, bolesti koja je nosila uspomene, poput kišnih kapi sa kojima je njeno bivstvovanje postajalo svega izbrisiva senka prošlosti i beše tek tada u njenim očima spokoj, spokoj u pogledu na ljude koji opkoliše njeno telo u podnožju tornja.

C’est la vie.

Autor: Marko Galić

Fotografije: weheartit.com,nationalarchives.gov.uk