„Prugasta odela sive boje, cigarete u mekom pakovanju nazvane po rekama, čelični automobili, odusustvo samosvesti, to su vam stanovnici prvog kruga pakla“, reče nam turistički vodič kojeg je sa biroa napokon skinuo blizak susret sa autobusom.
„Njihova kazna je, kao što možete da vidite, gledanje kroz otvoren prozor“, dodao je kako smo prolazili pored gomile bledunjavih ljudi koji su bili vezani jedni za druge užetom.

„Ostao sam vam dužan objašnjenje povodom velikaša ispred kapije, oni su, vidite, tu već neko vreme, čekaju da ih neki pop sve okadi kako bi ušli, ali svi popovi su već unutra“, pojasnio nam je vodič gužvu na ulazu.

Kako smo prelazili iz zone u zonu, tako su nam hladnokrvni ljudi u sivim uniformama udarali pečate po čelu i stavljali toalet papir u džepove.
Kasnije nam je rečeno da samo tako obeleženi možemo bezbedno proći kroz minsko polje koje je izmedju prethodne i sledeće oblasti.

„Sada polako ulazimo u sledeći krug pakla, ovde možete kupiti vegetu, mađarske mesne prerađevine, dvodelne sintetičke trenerke, a takođe imate i širok izbor raznoraznih prilika za ulaganje“, objašnjeni su nam kilometarski redovi bosih ljudi sa šeširima na glavi.
Nedugo zatim, na putu do naredne oblasti, počeli smo da nailazimo na prosjake koji su bili rasporedjeni neizmenično sa obe strane druma.
Pošto su nam svima lične stvari oduzete još na ulasku sve što smo mogli je da izbegavamo direktan kontakt očiju.

„Ovaj krug je tek nedavno zatvoren za pridošlice, tako da bih vas zamolio, ako vidite nekoga koga poznajete, ne započinjete razgovor“, upozorio nas je vodič dok smo prolazili pored kuća napravljenih od plakata i ljudi sa praznim transparentima u rukama.
„Večna glad za pravdom kazna je ovih ljudi, otud projektori na svakih par metara koji puštaju slike raznoraznih grozota“, pojašnjeno nam je.

„Sledeća stanica je vaša, molio bih vas da se pripremite“, nastavio je vodič.
Nakon tih reči, nervoza se polako usadila u srca svih nas.
Usporenim korakom prošli smo pored bilborda sa reklamama ispisanim na svim svetskim jezicima i ušli u poslednju zonu.
Tu nas je dočekalo par ljudi u belim košuljama i zamolilo da formiramo kolonu što smo i učinili. Zatim, belokošuljaši su svakome od nas kako bi došao na red vadili toalet papir iz džepa koji smo dobili i potom nas slali da sednemo za jedan od isključenih kompjutera.

Polje računara sezalo je sve do horizonta, tako da sam zaključio da ću biti ovde neko vreme i eto, otkucah ove redove u nadi da će ih neko pročitati.
Polako sa odgovorom, imam ja vremena.