Pustinjski cvet

5. aprila 2017.

(povest jedne duše)

J, s ljubavlju… Milan.

 

Bilo je to doba kada profesor sanjarenja i anksioznosti, Mančmelov, nije poznavao sebe. Sunce što je grejalo okeane što podsećaše na beskraj, planine koje sebično čuvaše svoje snegom posute vrhove, te osmehe miliona ljudi, mačaka i ponekog pacova, zbunjivalo je profesora, koji ruku na srcu, ne beše ništa više do izgubljenog slučaja koji je svoju srhu pronalazio u čitanju nekakvih knjiga, koje su pisali isto tako izugubljeni ljudi.

Eto, dakle, tajne srodnih duša! Moraju biti izgubljene, ne bi li zaplakale pri prvom susretu, onoga časa kada drhtava ruka okrene prvu stranicu knjige.

Profesor Mančmelov, kako je on sam sebe nazivao, bio je sin jedne stene što ju je zapljusnuo okean. Okean, razume se, beše njegov otac, što je i sam profesor potvrđivao, čak i kada bi drugi ljudi mislili da je on lud.

Kako se samo hvalisa ova budala… On bi voleo da mu je otac beskrajan, besmrtan, koliko i okean!

Možda i jesam lud, odgovori on jednom nekom lekaru koji ga je pijan savetovao nešto o zdravom životu.

Istina je da profesor jeste vodio neuredan život. Pio je, pušio, slabo je spavao i tako stalno provocirao krajnike koji su mu često gnojili.

Opterećen krvnim pritiskom, pulsom, konstatno je sebi davao dijagnozu srčanog bolesnika, jer je imao tahikardiju, te aritmije. Ponekad ne bi pušio jedan dan, misleći da će to biti dovoljno da se srce regenriše (pomešao je jetru i srce, što se opravdava, iz razloga prostog- rasejanost).

Tragao je naš profesor svuda po svetu. Ne zna se za čim konkretno, ali duboko u duši, on ipak nije bio lenj.

Upoznao je stepe, doline, planine, nizije, šume, prašume, reke, jezera, bare, nacionalne parkove, kafane, kockarnice, bordele, klupe, diskonte, pse, mačke, knjige ( već napomenuto), muškarce (prijateljski-bezuspešno), nekolicinu žena (bezuspešno, u svakom smislu)…

„Gospode, moždapostojeći! Zašto me kažnjavaš? Zašto lutam ovim svetom poput neke lutalice što u rađanu novog dana vidi samo kako je smrt izvesnija nego li to da će nam se nebo srušiti na glavu. I zašto govorim ovako nerazgovetno, kao da mi je jezik zaražen bolešću zvanom literatura? Zašto ne mogu reći: kurac? Zašto je za to mene ponizno koliko i činjenica da nikada nisam voleo… Ili ipak pre, što niko nije voleo mene.“

Gospod mu ne odgovori, već mu zada, jedan mnogo, mnogo teži zadatak no što beše čitav njegov dotadašnji život.

Naime, profesor je proveo burnu noć u pivnici „Džigerica“, u kojoj su se skupljali mornari. Ta se pivnica, zaključuemo, nalazila na obali mora.

On tu pijan upozna kapetana neznanog imena, i obeća mu da će sa njim ići na kraj sveta i nazad. Kapetan, kome je trebala radna snaga sa radošću prihvati profesorovu ponudu. Nije tražio platu, samo malo hrane duvana i dozvolu da se dva puta nedeljno napije.

Kada se otreznio, već je plovio morem, umazan u sopstvenoj povraćki, daleko od stepe, doline, planine, nizije, šume, prašume, reke, jezera, bare, nacionalnih parkova, kafane, kockarnice, bordela, klupe, diskonta, pasa, mačaka, knjiga, muškaraca i nekolicine žena…

2.

Putovao je profesor danima i noćima, čistio je palubu, pušio, pomalo jeo i dva puta nedeljno se napijao.

„Je li, jel ti sada ploviš po svom ocu, profesore?“, dovika mu u šali jedan zloćudni mornar koji je čuo za tvrdnju da je profesoru okean otac.

Malo je falilo da profesor skupi snagu da izgovori: „kurac!“, ali opet ga je pobedila nekava nemoć, nesigurnost, melanolija, šta li je…

 pustinjski.cvet.blacksheep.rs

Kada bi brod uplovio u neku luku, mornari bi dobili nekoliko slobodnih sati. Odlazili bi u grad i vraćali se okruženi prostitutkama. Kapetan je tolerisao „nezvane goste“, jer je smatrao da će oni biti dobra motivacija mornarima, u slobodno vreme, naravno.

Na brod se ukrcala i jedna mala ciganka koja je prodavala ruže, karanfile i još mnoštvo različitih cvetova. Mornari su čašćavali prostitutke ružama i orhidejama, ne bi li neminovnu gnusnost koju njihov čin nosi sa sobom, ofarbali i namirisali bojama jednog prelepog cveta.

Jedne noći, kada je profesor pio u svojoj kabini, na vrata mu je zakucala mala ciganka. Kada joj je otvorio, ona ga je upitala zašto ne kupuje cveće. On joj je odgovrio da nema potrebe da laže sebe (a hteo je i da joj ispriča nešto o polno prenosivim bolestima, ali je prećutao, iz čste kurtoazije, jer to je bilo dete), te da ženama koje ne voli kupuje cveće koje ne voli.

Ona mu odgovori da ne mora voleti ženu. Može voleti cvet. Cveće je usamljeno, baš kao i vi, profesore… Zato vam poklanjam cvet koji nikada nisam prodala, a i ljudi su se čudili zašto uopšte čuvam taj ružni, sasušeni cvet. Znajte samo jedno: „lepota je istinita onoliko koliko u nju verujemo. Isto je i sa Bogom.“

Tada mu mala ciganka pokloni cvet i otrča. No pre nego što je profesor zatvorio vrata, ona mu dovika: „to je pustnjski cvet… Beskrajan je koliko i okean što u vama živi!“

Profesor nikada više nije video malu ciganku. Verovatno se iskrcala iste noći, dok se on treznio.

Kada se probudio sledećeg jutra, kraj sebe na krevetu video je, po prvi put u životu, pustnjski cvet. Gledao ga je satima, dok je mislio o sebi, svom životu, porocima, strahovima, greškama.

Ovo sam ja, pomisli profesor. Ovako sasušen…

I zaista, profesor je verovao cvetu, sasušenom, koliko i nada da će svetom vladati pravda.

Odakle si cvete? Iz Sahare? Zašto si tako usamljen. Moram te oporaviti!

Profesor je ukrao vazu cveća sa palube, iščupao ljubičicu, te u zemlju stavio svoj pustinjski cvet. Zalio ga je vodom i srećan otišao da obavlja svoje mornarske dužnosti, ubeđen da će do noći njegov cvet procvetati.

Dok je čisio podove, razmišljao je o cvetu. Kako, za ime sve svega, mogu biti zaljubljen u cvet? Pa ja ga još uvek ni ne poznajem. Možda je prevtjiv? Možda će, kada procveta, zaboraviti na mene… Baš kao i okean i stena koji su me rodili…

3.

Dani s prolazili, a pustinjski cvet nije procvetao. Jedino, što je u profesoru poput plamička vatre održavalo nadu, bili su snovi koje je snio od kad je u njegovoj kabini boravio cvet.

Jedne je noći sanjao kako odlazi kod svoje majke stene i oca okeana.

„Mama, tata, ovo je moja žena… Pustinjski cvet.“

Talas bi zapljusnuo stenu, što je za profesora bio blagoslov kojem se celim srcem nadao. Onda je zajedno sa svojim cvetom otišao daleko u pustinju, jer je i cvet morao tražiti blagoslov peska iz kojeg je isti iznikao. Peščana oluja oslepi profesora, te on više nije mogao videti ništa. Jedino je u rukama, prigrljenog uz srce mogao opipati svoj cvet. Lepši blagoslov nije mogao ni zamisliti.

„Sada shvatam tajnu male ciganke! Pa šta je lepota, nego li istina? Šta je lepota nego li blaženstvo i spokoj koji miluje dušu. Ko je i kada potvrdio da su naša ćula merilo ičega, a kamoli nečeg tako uzvišenog kao što je lepota?“

Osetio je toplinu… Svuda po telu. Onda se probudio, upišanih gaća.

„To je, znači, ono što je ugrejalo moje telo-mokraća? Kazni me Gospode, kazni me što sam patetičan i jadan, i neka je proklet ovaj cvet!“

Uzeo je vazu sa cvetom i razbio je o zid, te je zatim istčao napolje da čisti palubu. Uveče se vratio u kabinu, popio je flašu ruma i pijan zaspao, ne obraćajući pažnjui na haos koji je napravio razbivši vazu.

 Te je noći u snu isplakao iz očiju pesak, urinirao talas okeana, te glavu razbio o stenu. Vratio mu se vid. Ali on nije video ništa. Nije bilo ni cveta, ni oca, ni majke, ni blaženstva. Bio je sam i mogao je samo da vidi i da čuje… Prazninu.

Sledećeg jutra probudio se, mamuran, dugo ne otvarajući očne kapke, jer je znao da ga čekaju haos, posao, i neminovno mučenje. No, kada je profesor otvorio oči, nije video ništa. Trljao je oči, širom ih otvarao, ali ne… Profesor je tokom noći oslepeo. Mančmelov je postao slepac.

Da je mogao da vidi sebe u ogledalu, video bi bele oči, bez zenica, bez prokrvavljenih kapilara, bez ičega što je smatrao svojim odrazom.

Ispustio je bolan krik i zaplakao. Počeo se udarati po grudima, preživljavao je nervni napad. U svom tom bunilu, ne znajući šta radi, profesor sanjarenja i anksioznosti Mančmelov okliznuo se o pustinjski cvet, pao na glavu, te preminuo na licu mesta!

4.

Mornari su njegov leš pronašli nakon nekoliko dana, kada je onaj isti šaljivdžija, gledajući u okean pomislio kako bi mogao malo da se našali sa profesorom. Upitao je sve žive, pa i kapetana, gde je profesor, no niko nije imao odgovor. Verovatno pije, motalo se šaljivdžiji po mislima.

Kada su otvorili vrata njegove kabine osetili su ogavan smrad leša. Kapetan je izdahnuo, i rekao da profesor zaslužuje da ga sahrane kako dolikuje.

Brod je uplovio u nekakav zaliv. Tu se nalazila velika stena koju su zapljuskivali talasi velelepnog okeana. Nije bilo nikakve trave, samo milioni zrna peska. Prava plaža, pomislio je šaljivdžija.

Profesora sanjarenja i anksioznosti Mančmelova, drugovi mornari zakopali su u pesak, i pošto nisu imali načina da obeleše da tu leži mrtav čovek, kapetan se dosetio da je u kesi u koju su zamotali leš bio i nekakav sasušeni cvet.

„Zabodite ovaj cvet tamo gde on leži… I neka mu je laka crna zemlja!“

Nakon toga, bez ikakvog zadržavanja, kapetan i posada nastaviše svoju plovidbu po beskrajnom okeanu.

 

Da je kojim slučajem bilo ko, ko je posedovao makar čulo vida, ostao na mestu gde je profesor zakopan, video bi neobjašnjivo naglo cvetanje već sasušenog cveta. Latice, crvene poput krvi, dosegnuše beskraj. Bio je to najlepši cvet koji je ikada postojao…

 

Ako ne verujete, znači da ni ne znate šta je lepota… Upitajte malu ciganku, ako je sretnete. Neki bi rekli da je istina, ipak, neuhvatljiva… Jedino, što u večnosti ostaje zapisano i besmrtno, uz pomoć ovog dokumenta, jeste- večnost koju dele pustinjski cvet i profesor sanjarenja i anksioznosti Mančmelov.

 

Autor: Milan Mažibrada

Fotografija: favim.com