Pustiću Arsena da vam otpeva „O, mladosti.”

31. oktobra 2016.

Izbegavam ljude i jutra,
jer se umaram dok ih gledam,
kako se muče,
kako trče,
u sud,
autobus,
na šalter,
u bolnicu.
Kada se probudim u podne ili kasnije,
ćale mi govori:
– nastavi da spavaš, sine,
slobodno,
dan je gotov.
Sve obaveze rešavaju se do podneva. –
To je sranje, pomislim,
i lenjo odlazim u kupatilo,
na tenane perem kosu,
pišam,
ili sedam na wc šolju,
perem zube,
posle toga doručkujem,
slušam muziku,
đuskam kroz stan,
i to baš oteglim,
do uveče.

Noću razmišljam o svemu,
ili slušam Arsena Dedića,
koji je postao besmrtan na moj rođendan,
kakva privilegija,
ili Miladina Šobića,
večno mladog,
samo što više da potrošim noć,
da što kasnije zaspim.
Zato što imam košmare.
Sanjam da me neke ruke,
podižu i vuku,
i osetim ih na svom telu,
sanjam nešto što juri na mene iz mraka,
sanjam mrtve prijatelje,
koji me zovu na basket,
koji nikada nismo odigrali,
i mrtve ljubavi,
ako se ikada mogu nazvati ljubavima.
Sanjam da dečak koji sam bio,
plače zbog čoveka u kakvog sam izrastao,
zbog mog lica koje ima 31. godinu,
a na dokumentima piše 21.

Ponekad i dugo šetam ulicama svog grada,
ako ga mogu i dalje nazivati svojim?
Jer osećam zimu u njemu tokom cele godine,
osećam se kao stranac u rodnom mestu,
među ljudima sa kojima sam odrastao,
ili koje viđam svakog dana u autobusu,
ili na ulici.

Na koga si ljut pitaju me?
Zašto nisi srećan?
Ne mogu da verujem da je ovo svet,
o kom su mi pričali,
za koji su me pripremali.
Ovo govno koje potresaju ratovi,
glad i bolesti,
gde umiru mladi,
gde se šeta 5 milijardi budala,
koji samo udišu koristan kiseonik,
i odbrojavaju do nuklearnih eksplozija,
i svojih sahrana.
Ne verujem da bilo ko od njih sanja,
i oseti bilo šta od ovoga,
tako da je 5 milijardi ljudi na svetu srećno.

– Budi skroman,
razmišljaj pozitivno i desiće ti se lepe stvari. –
Ne.
Previše nisam dobio da bih bio skroman,
a previše sam čitao knjiga,
i šetao ulicom otvorenih očiju,
načuljenih ušiju i osećajući svaki svoj i tuđi korak,
da bih stalno mislio pozitivno.
Pustiću Arsena da vam otpeva „O, mladosti.”

Autor: Stefan Stanojević

Fotografija: tumblr.com

stefan-stanojevic-blacksheep-rs