30 mar Prolećno spremanje

Prolećno spremanje. Keva sprema terasu, ja spremam ispit. Ona đubre tovari ispred vrata, ja ga nosim. Ona komanduje, ja kuvam. Čitam i ljuštim šargarepu. Pamtim opise junaka po bojama i oblicima povrća, tiho šapućem ili vodim unutrašnje monologe. Mama se ne obazire na to. Više kuka kako ne znamo šta sve od obuće imamo, a stalno nosimo jedno te isto. Puštam joj Ramba Amadeusa i pevam – Te jedno te isto. I ove cipele na štiklu, za čije babe zdravlje skupljaju prašinu, dobacuje. Ja samo slegnem ramenima i odgrizem pola šargarepe, dok mešam luk da ne zagori. Onda se ona nešto promeškolji, preseli cveće sa ovog na ono mesto i odjednom doda – e, pobacaj ove kutije i vrati se po još. Ja kao po komandi moram da sklanjam luk i da krećem.

Uniforma za spremanje i za do kontiša uključuje – duboke patike, debele čarape preko helanki, dugu belu majicu i duks na kome piše hoću slobodu – tim natpisom se povremeno posprdnem sama sa sobom. Sestra mi je, kada sam ga prvi put obukla, rekla da ću dobiti slobodu kad me skine sa svog platnog spiska i smejala se tome dva dana. Sveti mi se za sve one godine kada sam ja radila, a ona ne.

Trčim da bacim đubre. Izbacujem i deo duše koji je otišao sa njim. Šalim se, šalim se, sprdnjica. Izbacujem samo neka čudesa u vidu starih patika, čizmica, kutija, kesa, flaša, bogova, đavola. Idem niz stepenice i baaaaam pada mi kutija tako da komšijin pas počinje da laje. Saginjem se i tovarim kutiju na vrh jedva izlazeći iz zgrade. Pogledom fiksiram kontiš, misleći da će to da pomogne, ali ne lezi vraže, pada i flaša od piva, pada papirna kesa, pa kutija sa vrha, sve se izvrće i dođe mi da vrisnem. Skupljam, a ono se kotrlja, neki Ganci me gleda, a ja gledam da l’ mi je glava na mestu. Spuštam sve. Teram u pizdu lepu materinu i dan i godinu i kutiju i svakoga za koga mislim da je đubre. Dižem ono i bacam, vraćajući se po razbacane stvari, a naravno, kakav sam baksuz, nadrkani komšija stoji sa svojim nadrkanim psom i kezi se. U spisak psovki dodajem i njega uz mumlanje kako ću ga pitati u petak šta je smešno kad se unormalim, jebaću mu sunce, znam gde živi, ima da ga čekam da se slučajno sretnemo i to u haljini i onim cipelama na štiklu, ako ih sad nisam bacila. Baš je našao kad da šeta psa. Kaže mi ćao i namigne mi. Ja kažem ćao i tresem prašinčinu sa duksa. I dalje se kezi, a ja gledam da se negde ne sapletem, jer kako sam krenula, može svašta da se desi.

Dočekujem kevu na zub. Kaže ona ima još jedna tura i nije joj jasno zašto sikćem. Pitam je l’ onaj još tamo, ona me kulira, presađuje cveće, mo’š si misliti. Pokušavam da joj ispričam dogodovštinu, ona kaže da sam mogla i gore da prođem, jer mi je obično duks upasan. Ne smejem se. Ona da. Izlazim na prozor i do pola izvirujem. Kreten baš u tom trenutku gleda gore. Polagano ulazim u kuću kao puž u kućicu i odlučujem da izbacim drugo brdašce kad padne mrak. Ili da se prosto udavimo u sopstvenom smeću.

Vraćam se dinstanju luka.

Miris mladog luka, brdašce od kutija i autfit za do kontiša. Mamin smeh, lavež lutalica i štrokavi duks. Nadrkani komšija i njegov nadrkani pas.

Proleće je stiglo u moj grad, moj stan i moj autfit.

I imam samo ovo da mu kažem – Proleće, znam gde živiš!

Ćeraćemo se mi još!!!

Sanja Janković