Priča o poljupcu

19. marta 2018.

Moja prva „muzička“ kaseta bile su audio bajke. Strana A – Trnova Ružica. Strana B – Princ žabac. Dve magične priče o poljupcu. O trnju i krastama koji nestanu kad se pojavi ljubav.

Mama je čuvala muzičke kasete u velikoj kutiji od cipela. Nekad pomislim kako se najveća blaga čuvaju uvek u takvim kutijama – kartonskim, belim i mekim. Fotografije, muzičke i VHS kasete.

Mi smo odrastali kad su VHS kamere bile poslednje čudo tehnike. Roditelji su krili kasete na najvišim policama, daleko od naših dečjih prstiju. Tako su čuvali uspomene. Mi danas nemamo šta da pipnemo, pa nekad, nostalgije radi, izvlačim kažiprstom onu traku, utiskujem sećanja na jagodice.

Uspomene ti mogu promeniti otiske prstiju i identitet – samo treba stalno da se sećaš.

Na primer, ja se sećam trenutka mamine nepažnje i svoje znatiželje koji se završio tako što sam (predano i pohlepno) prstićima izvukla traku polovini kaseta iz kutije. Sećam se maminog ljutitog izraza lica i drvene olovke kojom namotava traku natrag u kasetu. Kao i sve nekad, i kasete su se mogle popraviti. Princeza je ponovo mogla da poljubi žapca kraj bunara, Trnovu Ružicu je ponovo mogao da spasi princ. U ušima i dalje nosim njihove glasove i magiju u koju su se preobukli – i prinčevi, i princeze, i ljubav.

Mislim da sam se još tada bespovratno zaljubila u san o večitoj, velikoj i pravoj ljubavi. Kad si dete najlakše je da poveruješ. To je kao sa pričom o Deda Mrazu, teže ide kasnije. U stvari, kako prolazi vreme, polako ali sigurno gubiš veru u mitove. (O Deda Mrazu, Petru Panu ili ljubavi, svejedno). To je posledica svih onih bespovratno uništenih kaseta, čija se traka toliko izgužvala da joj nije bilo spasa.

Tako se valjda i dečija duša izgužva od odrastanja, pa drugačije zvuči kad je staviš u kasetofon.

Ljudi misle da je naivno i lako verovati u bajke kad odrasteš, ali to nije tačno. Zapravo, tad je najteže da slediš svoje dečije srce, jer svi očekuju da se ponašaš odgovorno i zrelo. Mada u tome  nema ni zrnca zrelosti, ljudi nekako prvo to urade: odreknu se sna o ljubavi.

Umesto ljubavi pristanu na kompromis: „Odgovaramo jedno drugom“ ili „Lepo nam je zajedno“ ili „Dobar je momak“. Čak ni poljupci ne mogu da raskrče to trnje.

Ali ako si stvarno odgovoran prema svojoj duši, na kompromise nikad ne pristaneš. Umesto toga budeš strpljiv poput žapca kraj bunara ili usnule Trnove Ružice u zamku. Čekaš magični poljubac koji ćeš umnožavati do kraja života. Neke od njih ćeš sačuvati na fotografijama, neke na video snimku. Možeš ih i odložiti u belu kartonsku kutiju od cipela na nekoj od najviših polica u duši. Jer je, kao i druge dragocenosti, i poljupce i sećanja teško sačuvati u nebajkovitom svetu.

Za one koji se pitaju kako se prepoznaje magija u poljupcu: setite se kasetofona. Uzmeš kasetu u ruke, izvučeš je iz omota, otvoriš kasetofon, smestiš kasetu, zatvoriš vratanca, pritisneš „Play“. I čekaš. Točkići se zavrte i na par sekundi – vrte se „na prazno“, bez zvuka. U toj tišini i iščekivanju onog što sledi, e tu negde se šćućuri podrhtavanje donjih usana koje samo što se ne dotaknu. I kao što muzika odjednom preplavi sobu, tako se i duša do svog plafona ispuni srećom – kad se poljubac desi.

Jedino što možeš kad se završi jeste da ponovo slušaš istu kasetu. Ono magično u svemu: ponavljanje nikad ne dosadi.

eric-nopanen-208576-unsplash

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: Unsplash.com