Potraži me ispod mog zabrinutog lica

24. septembra 2018.

Potraži me ispod mog svakodnevnog zabrinutog lica. Čekam da me nađeš i probudiš.

Odavno nismo živeli stvarnički, jer uveče iscrpljeni zaspimo na kauču ispred televizora, a jutra nam počinju alarmom i dečijom cikom. Sve između čini se kao san (iako ne znam još nekog da ovako malo spava).

Nekad sam verovala da nije ništa strašnije od čekanja profesora ispred kabineta. On je veliki profesor kome je moj mali najmanji seminarski rad smešan. Ja sam brucoškinja, apsolventkinja, ma svejedno šta sam, ja sam mala najmanja, kao da nikad ništa nisam pročitala i napisala. I tako mala najmanja ja stojim ispred velikih drvenih vrata i čekam.

Nikad nije bilo strašno ono što bi usledilo jednom kad kroz ta vrata prođem. Uglavnom, nisam nikome bila smešna, a greške, ako ih je bilo, lako su se mogle ispraviti. Kad se to završi, samoj sebi bih se svaki put čudila: „A što sam se ja ono beše brinula i tresla?“

To pitanje me iz godine u godinu prati u stopu. I kad hoću i kad neću. Ali sada za mnogo veće stvari od treperavog i zbunjenog ega jedne devojčice. Briga je prerasla u hroničnu zabrinutost i sada umesto osmeha, često, na mom licu su usne u ravnoj liniji.

Dve usne u jednoj liniji – kakvo traćenje potencijala!

Neko je nedavno rekao kako želi da pruži svojoj deci nadahnut život. Mene je zapanjila ta prelepa reč „nadahnut“, a onda me zalepila na stolicu: kada sam poslednji put bila nadahnuta? Kada sam poslednji put bila primer svojoj deci kako zaista treba živeti?

I ono što je čučalo u meni kao odgovor bilo je uplašenije od one male najmanje mene u uskim hodnicima Filološkog fakulteta.

Zbog toga sam se cimula i postavila ono strašno najstrašnije pitanje: „Hoćeš li ti živeti ili se tresti tu kao neki miš?!“

Tako sam i odlučila.

Žmu, od sada, jedino drhtanje koje dolazi u obzir je ono kad me dotakneš i gledaš. Potraži me, sigurno ću se nasmejati kad me nađeš.

Što da se lažemo, već se tvome licu smejem.

Autorka: Srbijanka Stanković