06 feb Postojanje

Neprimetno juriš kroz tamu,

osmehom ćutiš,

pogledom govoriš o životu,

oslanjaš se na prazninu,

ostaješ prava žena u vremenu zlom.

Odaješ se samo ponekada,

dok u prahu izmaglice bledog jutra

vučeš ljubav kao težak prtljag.

Postojiš samo dok gaziš tminu,

tragove brišeš suzama prokletih,

bedni te mole da izdržiš,

poniženi naziru sebe u tebi.

Bez toga, sigurni su samo u mraku,

mirni pod vodom, srećni bez vazduha.

Postoji,

njima si najbliža nebu,

živiš u njihovom dahu.

Ne diraj sebe, ukroti pokret,

prikrij misao, ostavi nadu.

Pretvori se u vetar,

postojaćeš i u sjaju fijuka strašnog.

Ljudske aveti čekaju

da te prekrije pepeo i prašina.

Ne znaju da ćeš postojati

i kada zaustave krv u tvojim žilama,

da ćeš tada biti pomirena sa prirodom svojom,

a izgrađena u našoj stvarnosti.

Postoji,

ne pretvaraj nas u ništavila,

u ogledala života pravog.

Nastavi prekinuti dan,

budi nedostižna i u snovima našim.

Autor: Vladimir Vučković

Fotografije: favim.com