16 jul Post scriptum

U ovo praskozorje, jeftino
kao hladna kiša očiju
umornih od sanjarenja,
moje srce je aerodrom
za sve moljce
sa tvojih haljina.

Stavljam glavu u krilo samoći
i vidim:
pustinje mojih beonjača,
vrtove tvojih dlanova.

Vidim ptice koje se hrane
sećanjima zamišljenih vetrova,
trave na oblacima koje se bude
sa tamnim suzama,
anđele sa ispucalim usnama
ispod kojih prevreli bagrem miriše.

O, kako sam voleo
da lažem o tebi,
zaklinjao se
da je tvoj osmeh
uzrok ovog dana
u kome izgaraju daljine
iz čijeg pepela
buja noć,
kao tkivo paprati
iznad moga kreveta.

I odjednom sam bio
tako zaljubljen,
i odjednom sam bio
tako detinjast
kao svitac što sanja
da će postati kometa.

To je onaj san čiji vazduh
udišemo samo mi
koji umesto pluća imamo
vetrenjače.

Autor: Đorđe Topalović

Fotografija: weheartit.com